Иконом се, пре свега, представља свет и човек у Цркви онаквим каквим ће се он и јавити у последњем догађају остварења царства Божијег на земљи, занемарујући при том на њихову историјску реалност. Ликови на иконама носе карактеристичне личне црте, али су лишени случајности и привремености као у обичном сликарству, осветљени су натприродном светлошћу која не оставља сенке. Икона често спаја различите тренутке истог догађаја, као и ликове из различитих историјских периода, види их у њиховом надисторијском, послеисторијском стању, у вечности. Од Византијског царства, православни Словени су носили на грудима, поред крста, нагрудне иконе. Које су израђиване од различитих врста метала: бакарa, бронзe, сребра у зависности од тога ко га ju је носио. Обични људи су носили испод одеће иконe направљена од дрвета, кости, бакpa или гвожђa. Богата дворjани и племство су носили иконе израђене од злата и сребра, богато украшене драгуљима и бисерима.