The main difference that separates secular goldsmithing and jewelry from other artistic crafts is the use of natural precious materials. The same is the case with all church art, because it uses only natural and often precious materials. This is primarily — gold in iconography and church architecture, natural minerals in the composition of pigments for icons and, of course, the wide application of precious materials in liturgical vessels, coffins, arks, icon fittings and finally in all objects that are part of church art. What is the canonicity of using natural and precious materials?
It is difficult for a person with modern aesthetic views to connect the luxurious decoration in churches and temples and the wealth of church vessels with the asceticism of the Christian religion. Along with other antonyms of Christianity, this contradiction also becomes comprehensible as soon as we find the strength to rise above materialistic understanding and start looking at things spiritually:
Чињеница је да су сви „овоземаљски“ природни материјали представе и симболи „оноземањског“: „…Јер што је на Њему невидљиво, од постања свијета умом се на створењима јасно види, његова вјечна сила и божанство, да немају изговора“, — говорио је апостол Павле (Посланица Римљанима 1.20). Могућност присуства Божанске енергије у материји, канонско је стајалиште Цркве још од времена Јована Дамаскина, након победе над јереси иконокласма. Становиште о природном пореклу материје, да је исту створио сам Бог, постаје од изузетне важности. У вези са тим је и појава строгих захтева постављених како наспрам самог материјала у употреби тако и над уметником који га обликује и ради са њим. Према светитељу Филарету Дроздову, лажно камење и лажни материјали се не могу користити у црквеним обредима , не из разлога што су ниске вредности, већ зато што у себи носе лаж. Сходно томе, за освећење течности може се користити само вода а за вршење Евхаристије само вино и хлеб. Драгоцени материјали, због своје реткости, превазилазе оквир материјалног, и као такви, због непостојања директних овоземаљских аналогија, најбоље одсликавају духовност. Свето Писмо и учења Светих Отаца препуни су описа мистичких визија и духовних доживљаја, који се преносе путем злата, сребра и драгог камења. Целокупно знање сакупљено у овим Светим Предањима основа су за цркену златарску уметност.
Говорећи о захтевима који се постављају пред уметника који се бави сакралном уметношћу, морамо се подсетити Старог Завета, где је његова улуга и дефинисана: „И рече Господ Мојсију говорећи: Гле, позвах по имену Веселеила сина Урије сина Орова од племена Јудина. И напуних га духа светога, мудрости и разума и знања и сваке вјештине, да вјешто измишља како се што може начинити од злата и од сребра и од мједи, да умије резати камење и укивати, да умије тесати дрво, и сваки посао радити. И ево удружих с њим Елијава сина Ахисамахова од племена Данова, и свакому вјештом човјеку у срце дадох вјештину да израде све што сам ти заповједио…“ (Излазак XXXИ.1–11). Спис се наставља строгим прописом о употреби материјала у светим предметима. Позната је и забрана из Старог Завета.: „Не гради себи лика резана нити какве слике од онога што је горе на небу, или доље на земљи, или у води испод земље.“ (Излазак XX.4), што се може приписати независном, „незнабожачком“ стваралаштву уметника. Овакво стваралаштво, имајући у виду религиозност природе човека, несвесно води идолопоклонству. Речи Библије опомињу: „Проклет да је човјек који би начинио лик резан или ливен, ствар гадну пред Господом, дјело руку умјетничких, ако би и на скривену мјесту метнуо…“ (Закони XXВИИ.15). Радећи са природним материјалима, црквени уметник поштује старозаветну забрану стварања релистичких слика и призора. Према томе, црквена уметност није стваралаштво у смислу схваћеном у световној уметности. Црквени уметник не ствара из „ничега“, као што световни сликари стварају златни сјај помоћу уљаних боја, на платну, такмичећи се са самим Господом.
The church artist is nothing more than a servant in the "field" of the Lord. His task is to know and convey God's plan. Like the priest, he tries to establish a connection between the two worlds by discovering the spiritual essence in matter. Therefore, his actions are reduced to service to God and not to creativity. In this connection, something should also be said about the necessity of a selective approach of church art to new technologies. Some of them violate the religious character of the artist's work and his relationship with God. Nowadays, it is primarily computer simulation and modeling technology. Using it, the artist forgets about his role, does not mature spiritually, but begins to approach external criteria, technical quality and quantity, ceding his place and role to the computer. Such an order removes the influence of God on church creation.
High demands related to the material and the worker himself were met by the old church artists with strong faith, love and humility. Unfortunately, nowadays we fulfill these canonical requirements to an insufficient extent and often forget their essence. We create works that are formally ecclesiastical, but in reality are dead imitations. Taking part in the religious life of a person, such "creations" can contribute to the weakening of faith or the appearance of iconoclastic tendencies among the faithful, and to the strengthening of atheism among the unbelievers. On the other hand, when religiosity takes on an emotional character in goldsmithing, the concept of "Divine energy" is replaced by "material energy", which leads to the worship of the substance itself and the magical use of goldsmith's objects.
