Основна разлика која одваја световно златарство и јувелирство од других уметничких заната је — употреба природних драгоцених материјала. Исти случај је и са целокупним црквеном уметношћу, јер користи само природне и често драгоцене материјале. То је превасходно — злато у иконографији и црквеној архитектури, природни минерали у саставу пигмената за иконе и, наравно, широка примена драгоцених материјала у богослужбеним сасудама, ковчезима, кивотима, оковима икона и напослетку у свим предметима који су део црквене уметности. У чему се састоји каноничност употребе природних и драгоцених материјала?
Човеку савремених естетских погледа тешко је да повеже луксузну декорацију у црквама и храмовима и богатство црквених сасуда са аскетизмом хришћанског вероисповедања. Поред других антонима хришћанства, и ова контрадикција постаје разумљива чим смогнемо снаге да се издигнемо изван материјалистичког поимања и почнемо да на ствари гледамо духовно:
Чињеница је да су сви „овоземаљски“ природни материјали представе и симболи „оноземањског“: „…Јер што је на Њему невидљиво, од постања свијета умом се на створењима јасно види, његова вјечна сила и божанство, да немају изговора“, — говорио је апостол Павле (Посланица Римљанима 1.20). Могућност присуства Божанске енергије у материји, канонско је стајалиште Цркве још од времена Јована Дамаскина, након победе над јереси иконокласма. Становиште о природном пореклу материје, да је исту створио сам Бог, постаје од изузетне важности. У вези са тим је и појава строгих захтева постављених како наспрам самог материјала у употреби тако и над уметником који га обликује и ради са њим. Према светитељу Филарету Дроздову, лажно камење и лажни материјали се не могу користити у црквеним обредима , не из разлога што су ниске вредности, већ зато што у себи носе лаж. Сходно томе, за освећење течности може се користити само вода а за вршење Евхаристије само вино и хлеб. Драгоцени материјали, због своје реткости, превазилазе оквир материјалног, и као такви, због непостојања директних овоземаљских аналогија, најбоље одсликавају духовност. Свето Писмо и учења Светих Отаца препуни су описа мистичких визија и духовних доживљаја, који се преносе путем злата, сребра и драгог камења. Целокупно знање сакупљено у овим Светим Предањима основа су за цркену златарску уметност.
Говорећи о захтевима који се постављају пред уметника који се бави сакралном уметношћу, морамо се подсетити Старог Завета, где је његова улуга и дефинисана: „И рече Господ Мојсију говорећи: Гле, позвах по имену Веселеила сина Урије сина Орова од племена Јудина. И напуних га духа светога, мудрости и разума и знања и сваке вјештине, да вјешто измишља како се што може начинити од злата и од сребра и од мједи, да умије резати камење и укивати, да умије тесати дрво, и сваки посао радити. И ево удружих с њим Елијава сина Ахисамахова од племена Данова, и свакому вјештом човјеку у срце дадох вјештину да израде све што сам ти заповједио…“ (Излазак XXXИ.1–11). Спис се наставља строгим прописом о употреби материјала у светим предметима. Позната је и забрана из Старог Завета.: „Не гради себи лика резана нити какве слике од онога што је горе на небу, или доље на земљи, или у води испод земље.“ (Излазак XX.4), што се може приписати независном, „незнабожачком“ стваралаштву уметника. Овакво стваралаштво, имајући у виду религиозност природе човека, несвесно води идолопоклонству. Речи Библије опомињу: „Проклет да је човјек који би начинио лик резан или ливен, ствар гадну пред Господом, дјело руку умјетничких, ако би и на скривену мјесту метнуо…“ (Закони XXВИИ.15). Радећи са природним материјалима, црквени уметник поштује старозаветну забрану стварања релистичких слика и призора. Према томе, црквена уметност није стваралаштво у смислу схваћеном у световној уметности. Црквени уметник не ствара из „ничега“, као што световни сликари стварају златни сјај помоћу уљаних боја, на платну, такмичећи се са самим Господом.
Црквени уметник је ништа друго до слуга у „њиви“ Господа. Његов задатак је да спозна и пренесе Божју промисао. Као и свештеник, он покушава да успостави везу између два света откривајући у материји духовну суштину. Стога се његово делање своди на службу Богу а не на стваралаштво. У вези са тим, треба нешто рећи и о неопходности селективног приступа црквене уметности новим технологијама. Неке од њих нарушавају верски карактер рада уметника и његов однос са Богом. У данашње време то је, превасходно, технологија компјутерске симулације и моделовања. Користећи је, уметник заборавља на своју улогу, не узраста духовно, већ почиње да се приближава спољњим критеријумима, техничком квалитету и квантитету, уступајући своје место и улогу рачунару. Такав поредак уклања утицај Бога на црквено стваралаштво.
Високе захтеве везане за материјал и самог делатника стари црквени уметници испуњавали су помоћу јаке вере, љубави и смирења. На жалост, у данашње време у недовољној мери испуњавамо те канонске захтеве и често заборављамо на њихову суштину. Стварамо радове који су формално црквени, а у стварности су — мртве имитације. Узимајући учешћа у верском животу човека, такве „креације“ међу вернима могу допринети или слабљењу вере или појави иконоборачких тенденција, а међу невернима — јачању атеизма. С друге стране, када у златарству религиозност поприми чувстен карактер, концепт „Божанске енергије“ бива замењен „енергијом материјала“, што води обожавању саме супстанце и магијској употреби златарских предмета.
