ANOINTING OF RULERS
The practice of anointing rulers, as an integral part of the coronation ceremony or as an independent act of performing the sacred secret, is a relatively well-known phenomenon in the history of formal rituals of initiation by which a subject/layman receives a higher charisma and is transformed into a legitimate sovereign. According to its essence, anointing is incomparably more significant than the act of crowning, because it represents the target repetition of a sacred secret that is by definition unique and unrepeatable[1].
All ruler anointing among Christians are based on Old Testament examples, primarily on the anointing of Saul and David[2] by the prophet Samuel[3], and Solomon's by the prophet Nathan and the high priest Zadok, as well as on the verses from the 23rd and 133rd Psalms. [4]. The New Testament context relies heavily on the 2nd Epistle to the Corinthians of St. Apostle Paul [5].
Since anointing is closely related to ordination, there is still some dilemma regarding the understanding of whether the ruler was originally ordained (ordination as ordination) or chirothesia (ordination as blessing). Chronologically, ordination precedes anointing (the case of St. Columba and the ordination of Aidan More, the first Christian king of Scotland, on the island of Iona).
Прво забележено миропомазање једног хришћанског владара обављено је над визиготским краљем Вамбом, године 672. Вршењем ове свете тајне над владаром, толедски сабор је покушао да утиче на провербијалну историју насиља која су пратила смену владаоца на Иберијском полуострву, и да на тај начин потврди посебну Божију благодат која припада легитимном наследнику престола. Св. Јулијан Толедски, описујући ово прво миропомазање, наводи како је Вамба у сјајном орнату у цркви св. Петра и Павла изговорио Символ вере, па потом пао на колена пред бискупом Квирикусом, који му је на главу излио уље; то је уље почело одмах да се „испарава као стуб дима“ (евапоратио qуæдам фумо симилис ин модум цолум-нæ, Јулиан, Хисториа, ц. ив), из чијег је врха излетела пчела, што је од свих присутних схваћено као чудесно и срећно предсказање. Св. Исидор Севиљски је указивао на аналогију имена Христовог (Христос, као грчки превод хебрејског Мешија, т.ј. помазаник) са харизмом коју примањем Светог духа добија онај који се миропомазује. Ипак, неки старији извори помињу и друге, старије, случајеве миропомазања владара. Тако св. Гилда помиње помазивање британских краљева стотинак година раније, а италијанском епископу Григорију приписује се да је средином истог века у Јужној Арабији миропомазао хришћанског краља Аврахама у присуству етиопског цара св. Елесбана.
The anointing of the ruler acquires its full political significance with the ascension to the throne of Pippin the Little.
Владарско миропомазање је посебно велики значај имало у протоколу крунисања француских краљева, због уверења да је само хризма којом су они помазивани примљена директно и екскулизвно као дар с небеса, услед чега је средњовековни француски Ордо одређивао да се у оквиру интроитус-а, а пре заветовања и заклетве, обавља и посебно свечано литијско уношење Свете ампуле са хризмом, које су у катедрали у Ремсу вршили опат и монаси Св. Ремигија (Ст. Рéми) под засебним процесионим небом (балдахином).
Regarding anointing in the East, in Byzantium, there is an opinion among experts that it was only introduced in the 13th century, but there is also an opposing view that believes that there are good indications that the first anointed Vasilev was still Basil I, which is primarily based on one the letter of Patriarch Photius, in which the anointing of that emperor with chrism is expressly mentioned.
As the sacramental factor of the ruler's ordination was emphasized by the anointing, there is a striking tendency of the Church both in the European West and in the East to gradually diminish the importance of the identification of the Christian ruler with the secret of the priesthood, as well as the efforts of the state to, on the contrary, ensure the legitimacy of the government and its the right to mediate in matters of faith on the basis of immediate charisma. Ž devoted his significant study to that topic. Dagron [6].
In imperial Russia, the anointing of the ruler was given much greater importance than in Byzantium, which was explained by the decisive influence exerted on the Greeks by the Roman late-antique factor of acclamation and election to the empire, in relation to the Russian understanding that the emperor can only be the one chosen by God , not people; in such a context, the anointing of the Russian emperors was understood as a higher confirmation of the right to the empire, above and beyond human competence, with an emphasis on the biblical model of Melchizedek's mysterious holy kingdom without beginning and end, in relation to the clear origin and even clearer end of the ever-separated hereditary priesthood in to the family of Levi and the hereditary kingdom in the tribe of Judah and the house of David.
In our country, the great cycle of royal Nemanjić coronations and anointing of the empire begins with the first crowning of Stefan the First Crowned. It is reliably known that he was crowned for the first time in the archbishopric church in Žiča in 1217. The act of consecration and anointing performed by St. Sava should mean that the basis of that coronation ritual (according to the scant data from Theodosius's and even more scant from Domentian's life) must have been Byzantine practice[7]. The ceremony began with the convocation of the assembly and vigil on the eve of the Savior's Day, and continued the next day with the archbishop's liturgy. After the Great Entrance of St. Sava called his brother to the altar[8]. There, after the prayers and blessing (probably after the consecration), he covered him with an acacia cloth, girded him with a pearl belt (loros?) and crowned him, and then anointed him with myrrh. Then followed the invocation of the reigning name of the newly crowned king, the presentation to the people and the many years. The new king's public confession of faith was made the next day at the council, accompanied by a general oath on the highest Orthodox shrines. We do not have more precise data on the anointing of later Serbian medieval rulers, but there is no reason to suspect that they were performed simultaneously with the coronation, although there is a justified reservation regarding the question of whether the ruler's anointing could have been performed on the young king, during his father's lifetime.
The collapse of the Serbian state and the fall under the Ottoman rule marked the end of the continuity of the ruling consecration during the next three and a half centuries.
Српски владајући кнежеви из династије Обреновића су, као вазални кнежеви у Османском царству, примали уобичајену отоманску инвеституру повељом, херванијом и сабљом, и нису могли полагати формално право на посвећење крунисањем и миропомазањем. Одлука да се ипак приступи светој тајни миропомазања може се вероватно тумачити жељом књаза Милоша да сопствени успон на власт и наследно право на кнежевско достојанство у своме роду потврди и учврсти и веома битним чином црквеног посвећења и пријема Божје благодати. У томе је показана значајна консеквентност. Сви кнежеви из Милошевог дома, са изузетком књаза Милана Обреновића ИИ који је исувише кратко владао, миропомазани су по ступању на кнежевски трон[9]. Сва миропомазања су обављена у Београду. Сама служба, поновљена и 1889. и 1904. приликом миропомазања краљева Александра И Обреновића и Петра И у Жичи, имала су непроменљиву структуру и форму, идентичну оној коју према руском моделу цитира А. Маљцев[10]:
Ø vigil before the service
Ø the archbishop's liturgy, extended by appropriate invocations within the Great litany and a special prayer by the metropolitan after the Suguba litany,
Ø anointing the ruler's forehead, eyes, nostrils, mouth, ears, chest, backs of hands and palms,
which is performed in front of the Imperial Doors after the communion of the clergy[11],
Ø the ruler's communion, which is performed inside the altar, in front of the Holy Table, according to the way in which they receive communion
priests, especially by the Body and Blood of Christ,
Ø hail for many years, which is given after the ruler's communion has been completed and the intercessory prayer has been completed.
Упоређивањем опште шеме и организације чина крунисања и миропомазања српских владара 19. и 20 века, упадљиво је приклањање руском схватању и одступање од византијског модела који је, уосталом, у свему представљао реликтни спомен у поређењу са импресивном силом јединог савременог православног царства. Колико год да је руски модел царског ауторитета у односу на Цркву био непримерен и неприменљив на прилике у Србији, тешко да је и једног тренутка могао имати озбиљну алтернативу. Ипак, у односу на референтну крунидбену службу руских царева, у ритуал крунисања краља Петра И уведена су извесна одступања: три релативно периферна – изостављено је полагање заклетве (коју је Краљ већ био положио пред Скупштином), изостављено је крунисање краљеве супруге (Петар И је био удовац у време крунисања), изостављено је призивање велике владаочеве титуле, и једно веома важно – издвојена је света тајна миропомазања, које би, по руском узору требало да следи владаревом причасну, али је 1904. уприличена као засебна служба која је обављена 25. септембра исте године у Жичи. Разлог је био сасвим практичне природе: крунисање је обављено у Београду јер се, оправдано, страховало да се велика маса званица и народа не може ни транспортовати ни сместити на одговарајући и достојан начин у оновременом Краљеву! С друге стране, традиција Жиче као места српског владарског посвећења толико је била јака да се није могла заобићи. Следствено, чин миропомазања (за које је већ 1889. године успостављен преседан поводом 500. годишњеице Косовске битке) дислоциран је у „седмоврату Жичу“! [12]
The composition of the holy oil, or chrism, has partly changed throughout history. In the Old Testament[13] it is explicitly said: 22. And the Lord said to Moses: 23. "Take the best spices: myrrh, the purest, five hundred shekels, and cinnamon of the fragrant half, as much, two hundred and fifty, and ijirot, also two hundred and fifty, 24. and cassia, five hundred by world measure, and olive oil one inch. 25. And from it make oil for holy anointing, the best oil with apothecary's skill, so that it will be holy anointing oil. 26. And with it anoint the tent of meeting and the ark of the testimony, 27. and the table and all its utensils, and the candlestick and its utensils, and the altar of incense, 28. and the altar on which the burnt offering is offered, and all its utensils, and the laver and the foot of it. 29. Thus you will sanctify them, and they will be holy of holies, and everything that touches them will be holy. 30. Help Aaron and his sons, and you will anoint them to be my priests. 31. And to the children of Israel say and say: let this be my holy anointing oil from knee to knee. 32. The human body should not be anointed with it, nor should you make such oils as it is, it is holy, let it be holy to you. 34. If anyone makes such oil or anoints another with it, he will be cut off from his people."
По прописима од 1853. године којих се придржава и Српска православна црква, Свето миро припрема и благосиља искључиво Патријарх током службе на Велики четвртак, и састоји се од 31 различите компоненте; хризму не треба појмовно мешати са освећеним маслиновим јелејем којим се иначе помазују верни. После уједињења у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца краљевска крунисања и миропомазања нису обнављана. Верска нехомогеност нове државе, као и даље одустајање од древне традиције у преосталим европским метрополама, нису од чина крунисања више чинила индиспензибилни акт преузимања владарског достојанства и посвећења краља. Последњи владајући краљеви Југославије, Александар И и Петар ИИ, преузели су владарско достојанство уставним аутоматизмом (наслеђе престола је моментално, безусловно и неопозиво), а потврдили своје ступање у владарско право и власт полагањем уставне заклетве пред Митрополитом, односно пред Патријархом. После 2. Светског рата, једини европски монарх који се инвестира регалијама кроз обред крунисања и миропомазања је владар Уједињеног краљевства Велике Британије и Северне Ирске, док краљеви Норвешке пролазе кроз посебну лутеранску службу посвећења у катедрали у Нидаросу (Трондхајм).
Source: "CORONATION OF SERBIAN RULERS", catalog on the occasion of the exhibition of 8 centuries of the Žiča monastery, organized by the Historical Museum of Serbia and the National Museum of Kraljevo, 2007. The author of the text, arch. Dragomir Acovic.
footnotes
[1] The anointed person through this Holy Sacrament receives the grace of the Holy Spirit, hence the formula pronounced by the priest performing the Orthodox anointing: "The seal of the gift of the Holy Spirit". Hence the need for repeated anointing, because the ruler who is crowned changes his human nature, and takes on grace as a new personality in an already baptized body. Protopresbyter Dr. Lazar Mirković (Orthodox liturgy, second, special part /sacred secrets and prayers/, Belgrade 1983, p. 53) warns that the holy secret of anointing, which among the Orthodox is performed immediately after baptism, is especially (repeatedly) performed only in three cases: "1) when adults from non-believers join the Orthodox Church, who were properly baptized, but were not anointed by St. by peace; 2) during the anointing of emperors and kings on the throne and 3) when the baptism in distress was performed by a lay person" (p. 53). The same author quotes (p. 54) the third Mystagogic catechesis to the neophytes by which St. Cyril of Jerusalem interpreted the holy peace: "You should not consider that oil as ordinary myrrh; because just like the bread of the Eucharist after the invocation of St. The Spirit is no more ordinary bread than the body of Christ, so is this St. Myrrh after the epiclesis is no longer simple or, as one might say, ordinary, but it is the grace of Christ and is given by the presence of the divinity of Christ St. Spirit". However, Mirković warns that "the anointing of emperors and kings on the day of their coronation is the second higher degree of giving the gifts of St. The spirit needed for this high position and service. The secret of the priesthood is not repeated either, but it has degrees of elevation, and the re-ordination of the priest qualifies for higher service; in the same way, the holy anointing of emperors is a higher degree of mystery, a powerful spirit, which descends on the head of the people." (op.cit., p. 229).
[2] 2 Samuel (2 Kings), 2:4. Bible, Voice of the Church 2005.
[3] 1 Samuel (1st Book of Kings), 10:1. Bible, Voice of the Church 2005.
[4] Psalm 23: 5-6: You have set a table before me in the sight of my enemies, you have anointed my head with oil, and my cup is full. / Yes! Your goodness and mercy will accompany me all the days of my life, and I will dwell in the house of the Lord for a long time. Psalm 133: 2, : Like good oil on the head, which runs on the beard, Aaron's beard, which runs on the skirt of his garment, like the dew on Ermon, which descends on the mountains of Zion. Because there the Lord gives blessings and eternal life. Bible, Voice of the Church 2005.
[5] And God is the one who establishes us with you in Christ, and who anoints us. / Who sealed us and gave the pledge of the Spirit in our hearts. (1:21,22). Bible, Voice of the Church 2005.
[6] Gilbert Dagron, The Emperor and the High Priest, Study on Byzantine "Caesaropapism", Clio, Belgrade 2001.
[7] Мирковић (оп.цит., стр. 231) констатује да је чин крунисања српских владара био идентичан савременом византијском моделу, што изводи из истоветности превода текста за „чинъ биваемыи на постав̀̀̀’линіе ц’ра“ србуљског требника Јеронима Загуровића из 1540. године са грчким изворником. Ову тврдњу Мирковића ваља примити са извесном резервом!
[8] Помињање „призива у олтар“ морало би значити да је Стефан свакако причешћен унутар олтара, али не мора да значи да је у олатру и миропомазан. У каснијој пракси миропомазање православних владара обавља се пред отвореним Царским дверима, на солеји. Не треба сметнути с ума да је причешћивање владаоца на начин свештенослужитеља, одвојено телом и крвљу Христовом, у ранијем периоду било предвиђено и на Западу (француски Ордо из 1250.)
[9] Miloš in 1830, Mihajlo in 1840 and Milan in 1868. About these anointings, see: Bishop of Žički Sava Dečanac, Ruler and People, Coronation and Anointing of the Ruler, His Duties and the People's, Belgrade 1897.
[10] Alexey Mal'tsev, Sacred Coronation under the Constitution of the Orthodox Catholic Eastern Church in Connection with the Historical and Liturgical Outline of the Various Acts of Coronation, Berlin 1896).
[11] Према св. Кирилу Јерусалимском миропомазање по крштењу вршило се по челу, ушима, носу и грудима, док је по 7. канону ИИ. Васељенског сабора одређено да се миропомазање оних који се из јереси обраћају у православље врши по челу, очима, ноздрвама, устима и ушима. Важећи канон утврђује да се миропомазање новокрштеног врши по челу, очима, ноздрвама, устима, ушима, прсима, рукама и ногама. (др Л. Мирковић, оп.цит. стр. 52). Обрасци су се, ипак, донекле разликовали, чак и у оквиру исте конфесионалне заједнице, у зависности од установљене традиције и нивоа толеранције Цркве према таквој традицији. У обреду крунисања сицилијанског краља Руђера ИИ стоји следећи цитат везан за миропомазање: „13. Тунц аб еписцопо метрополитано унгантур манус де олео санцтифицато: Унгуантур манус исте де олео санцтифицато, унде унцти фуерунт регес ет пропхете, ет сицут унxит Самуел Давид ин регем, ут сис бенедицтус ет цонститутус реx супер популум истум qуем доминус деус туус дедит тиби ад регендум ет губернандум. Qуод ипсе. 14. Сеqуитур оратио: Респице, омнипотенс деус, хунц глориосум регем Н. а серенис обтутибус, ет сицут бенедиxисти Абрахам, Yсаац ет Иацоб, сиц иллум ларгис бенедицционибус спиритуалис грацие цум омни пленитудине туе потенцие ирригаре атqуе перфундере дигнаре. Хабунданциам фрументи, вини ет олеи, ет омниум фругум опуленциам, еx ларгитате дивини мунерис лонга пер темпора трибуе, ут илло регнанте сит санитас цорпорум ин патриа, ет паx инвиолата сит ин регно, ет дигнитас глориоса регалис палации, маxимо сплендоре регие потестатис оцулис омниум фулгеат, луце цлариссима цларесцат, атqуе сплендере qуаси сплендидиссима фулгура, маxимо перфуса лумине, видеатур. Трибуе еи, омнипотенс деус, ут сит фортиссимус протецтор патрие ет цонсолатор еццлесиарум атqуе ценобиорум санцторум, маxиме цум пиетате регалис мунифицентие, атqуе ут сит фортиссимус регум, триумпхатор хостиум, ад оппримендас ребеллес ет паганас национес. Ситqуе суис инимицис сатис террибилис, пре маxима фортитудине регалис потенцие, оптиматибус qуоqуе ац прецелсис процерибус ац фиделибус суи регни сит магнифицус ет амабилис ет пиус, ут аб омнибус тимеатур атqуе дилигатур. Регес qуоqуе де лумбис еиус пер суццессионес темпорум футурорум егредиантур регнум хоц регере тотум, ет пост глориоса темпора атqуе фелициа пресентис вите гаудиа семпитерна ин перпетуа беатитудине хабере мереатур. Qуод ипсе. 15. Постеа аб еписцопо метрополитано унгуантур де олео санцтифицато цапут пецтус сцапуле амбеqуе цомпагес брацхиорум: Унго те ин регем де олео санцтифицато. Ин номине патрис ет филии ет спиритус санцти. Амен. 16. Спиритус санцти гратиа хумилитати ностре оффицио ин те цопиоса десцендат, ут сицут манибус нострис индигнис олео материали пингуесцис еxтериус облитус, ита еиус инвисибили унгуедине делибутус импингуари мереарис интериус, еиусqуе спиритуали унцционе перфецтиссиме семпер имбутус ет инлицита децлинаре тота менте ет спернере дисцас ет утилиа аниме туе иугитер цогитаре оптаре атqуе операри qуеас. Ауxилианте домино ностро Иесу Цхристо….“ (цитирано према: Реинхард Елзе, Тхе Ордо фор тхе Цоронатион оф Кинг Рогер ИИ оф Сицилy: Ан Еxампле оф Датинг фром Интернал Евиденце). Из наведеног се види, осим формуле молитава и благослова, да се миропомазање врши по длановима, глави, грудима, плећима и рукама. Описујући изванредно ритуализовани чин крунисања и миропомазања пољских краљева А. Ђејштор (Александар Гиеyсзтор, Спектакл и литургиа–полска коронацја крóлеwска, Култура елитарна а култура масоwа w Полсце пòźнего шредниоwиецза, Wроцлаw 1978, стр. 9-23), наводи да је надбискуп „једним потезом“ (уно цонтеxту) и без речи помазивао владаоца по глави, грудима, раменима и рукама, док је у познијим крунисањима миропомазање вршено само по длановима, десној руци и раменима, и да је ордо цоронанди потом налагао тренутак потпуне тишине и непомичности за све присутне, као позив да сви узму учешћа у чуду преображења лаика у Божијег помазаника. Познија пракса католичког миропомазања римских царева своди места која се помазују само на зглоб десне шаке, рамена и плећа (тако Ордо за крунисање цара Максимилијана ИИ прецизира: …Нацхдеме диесе Гебет воллендет сеин, мацхт Херр Ландцаммерер дер Кöнигл. W. ден Ермел ан дер рецхтен Ханд ауф бис ауфс блосс унд гесцхицхт дие Салбунг вон дер Јунцтур дер Фауст бис зум Елбоген ин Форм дес хеилиген Цреузес еинwертс мит гебüрлицхен Wортен унд еинер Оратион. / следи: Верба унцтионис брацхии: Унгатур манус иста де олео санцтифицато, унде унцти фуерунт регес ет пропхетае, ет сицут унxит Самуел Давид ин регем, ут сис бенедицтус ет цонститутус реx ин регно исто супер популум истум, qуем доминус Деус туус дедит тиби ад регендум ац губернандум. Qуод ипсе праестаре дигнетур. Потом следи: Фолгендс wирдт дер Кöниг ан дер Бруст унд зwисцхен ден Сцхултерн гесалбет мит диесен сцхöнен Гебетен аус дем Понтифицал: / Верба унцтионис пецторис ет интер сцапулас: Унго те ин регем де олео санцтифицато ин номине Патрис ет Филии ет Спиритус санцти.). Чин миропомазања обављен над руским царицама Аном Ивановном и Јелисаветом Петровном прецизира (у случају ове потоње): „И тогда первьій Новгородскій Архіерей, изъ нарочнаго къ тому пріуготовленнаго драгаго яшмоваго пребогато золотомъ и преизрядною финифтьною съ рєзьбою работою украшеннаго сосуда, омоча драгоцєнный и къ тому нарочно устрпенный златый сучецъ въ святое мүро, помазалъ Ея Императорское Величество на челє, на очахъ и ноздряхъ, на устахъ, на ушесєхъ, на рамєхъ, на персєхъ и по обою сторону на рукахъ глаголя: Печать дара Духа святаго“. Миропомазање супруге православног владаоца врши се само по челу! Енглески краљеви се према важећем протоколу миропомажу по длановима обе руке, прсима и темену. Текст тог дела службе (крунисање Елизабете ИИ) прецизира: „Тхе Qуеен схалл сит доwн ин Кинг Едwард’с Цхаир (плацед ин тхе мидст оф тхе Ареа овер агаинст тхе Алтар, wитх а фалдстоол бефоре ит), wхереин схе ис то бе аноинтед. Фоур Книгхтс оф тхе Гартер схалл холд а рицх палл оф силк, ор цлотх оф голд: тхе Деан оф Wестминстер, такинг тхе Ампулла анд Споон фром офф тхе Алтар, схалл холд тхем реадy, поуринг соме холy Оил инто тхе Споон, анд wитх ит тхе Арцхбисхоп схалл аноинт тхе Qуеен ин тхе форм оф а цросс: Он тхе палмс оф ботх хандс, саyинг,
Бе тхy Хандс аноинтед wитх холy Оил. Он тхе бреаст, саyинг: Бе тхy Бреаст аноинтед wитх холy Оил. Он тхе цроwн оф тхе хеад, саyинг: Бе тхy Хеад аноинтед wитх холy Оил, ас кингс, приестс, анд пропхетс wере аноинтед, Анд ас Соломон wас аноинтед кинг бy Задок тхе приест анд Натхан тхе пропхет, со бе тхоу аноинтед, блессед, анд цонсецратед Qуеен овер тхе Пеоплес, wхом тхе Лорд тхy Год хатх гивен тхее то руле анд говерн, Ин тхе наме оф тхе Фатхер, анд оф тхе Сон, анд оф тхе Холy Гхост. Амен. Тхен схалл тхе Деан оф Wестминстер лаy тхе Ампулла анд Споон упон тхе Алтар; анд тхе Qуеен кнеелинг доwн ат тхе фалдстоол, тхе Арцхбисхоп схалл саy тхис Блессинг овер хер: Оур Лорд Јесус Цхрист, тхе Сон оф Год, wхо бy хис Фатхер wас аноинтед wитх тхе Оил оф гладнесс абове хис феллоwс, бy хис холy Аноинтинг поур доwн упон yоур Хеад анд Хеарт тхе блессинг оф тхе Холy Гхост, анд проспер тхе wорк оф yоур Хандс; тхат бy тхе ассистанце оф хис хеавенлy граце yоу маy говерн анд пресерве тхе Пеоплес цоммиттед то yоур цхарге ин wеалтх, пеаце, анд годлинесс; анд афтер а лонг анд глориоус цоурсе оф рулинг а темпорал кингдом wиселy, јустлy, анд религиоуслy, yоу маy ат ласт бе маде партакер оф ан етернал кингдом, тхроугх тхе саме Јесус Цхрист оур Лорд. /спан> Амен.“ Последње познато миропомазање једног хришћанског цара, оно етиопског цара Хаиле Селасија обављено 1930. године, илуструје праксу дохалкидонских цркава: помињући Самуилово помазање Давида и Натаново и Садоково Соломона, абуна Кирилос је, после инвеституре царским инсигнијама, миропомазао владара по глави, челу и раменима.
[12] The most famous case of separation of anointing from coronation in recent times is the protocol of the imperial coronation of Napoleon I, which stipulated that his anointing should be performed a week before the coronation. That plan was changed due to problems with the arrival of Pope Pius VII in Paris, so the act of coronation and the holy secret of anointing were still performed in a unified service.
[13] 2nd book of Moses, 30:22-33, Bible, Voice of the Church 2005.