МИРОПОМАЗАЊЕ ВЛАДАРА

Пракса миропомазања владара, као саставни део церемоније крунисања или као самостални чин обављања свете тајне, релативно је позна појава у историји формалних ритуала иницијације којом поданик/лаик прима вишњу харизму и трансформише се у легитимног суверена. По својој суштини, миропомазање је неупоредиво значајније од чина крунисања, јер представља циљно понављање једне свете тајне која је по дефиницији јединствена и непоновљива[1].

Све владарска помазања код хришћана заснивају се на старозаветним примерима, пре свега на миропомазању Сауловом и Давидовом[2] од стране пророка Самуила[3], и Соломоновом од стране пророка Натана и првосвештеника Садока, као и на стиховима из 23. и 133. Псалма[4]. Новозаветни контекст се у великој мери ослања на 2. посланицу Коринћанима св. апостола Павла[5].

С обзиром да је миропомазање тесно повезано са рукоположењем, још увек постоји извесна дилема у погледу разумевања да ли је над владаоцем првобитно вршена хиротонија (рукоположење као ординација) или хиротесија (рукоположење као благосиљање). Хронолошки, рукоположење претходи миропомазању (случај Св. Колумбе и рукоположења Ејдана Мора, првог хришћанског краља Шкотске, на острву Јона).

Прво забележено миропомазање једног хришћанског владара обављено је над визиготским краљем Вамбом, године 672. Вршењем ове свете тајне над владаром, толедски сабор је покушао да утиче на провербијалну историју насиља која су пратила смену владаоца на Иберијском полуострву, и да на тај начин потврди посебну Божију благодат која припада легитимном наследнику престола. Св. Јулијан Толедски, описујући ово прво миропомазање, наводи како је Вамба у сјајном орнату у цркви св. Петра и Павла изговорио Символ вере, па потом пао на колена пред бискупом Квирикусом, који му је на главу излио уље; то је уље почело одмах да се „испарава као стуб дима“ (евапоратио qуæдам фумо симилис ин модум цолум-нæ, Јулиан, Хисториа, ц. ив), из чијег је врха излетела пчела, што је од свих присутних схваћено као чудесно и срећно предсказање. Св. Исидор Севиљски је указивао на аналогију имена Христовог (Христос, као грчки превод хебрејског Мешија, т.ј. помазаник) са харизмом коју примањем Светог духа добија онај који се миропомазује. Ипак, неки старији извори помињу и друге, старије, случајеве миропомазања владара. Тако св. Гилда помиње помазивање британских краљева стотинак година раније, а италијанском епископу Григорију приписује се да је средином истог века у Јужној Арабији миропомазао хришћанског краља Аврахама у присуству етиопског цара св. Елесбана.

Пуни политички значај миропомазање владара стиче са уздизањем на престо Пипина Малог.

Владарско миропомазање је посебно велики значај имало у протоколу крунисања француских краљева, због уверења да је само хризма којом су они помазивани примљена директно и екскулизвно као дар с небеса, услед чега је средњовековни француски Ордо одређивао да се у оквиру интроитус-а, а пре заветовања и заклетве, обавља и посебно свечано литијско уношење Свете ампуле са хризмом, које су у катедрали у Ремсу вршили опат и монаси Св. Ремигија (Ст. Рéми) под засебним процесионим небом (балдахином).

У погледу миропомазања на Истоку, у Византији, међу стручњацима постоји мишљење да је оно уведено тек у 13. веку, али и супротан став који сматра да има добрих индиција да је први миропомазани василевс био још Василије И, што се пре свега заснива на једном писму патријарха Фотија у коме се изричито помиње помазање тог цара хризмом.

Како се миропомазањем наглашавао сакрални фактор ординације владаоца, постоји упадљива тенденција Цркве и на европском Западу и на Истоку да се постепено умањи значај поистовећења хришћанског владаоца са тајном свештенства, као и настојања државе да се, насупрот, баш преко тог поистовећивања осигура легитимитет власти и њено право да у питањима вере посредује на темељу непосредне харизме. Тој теми посветио је своју значајну студију Ж. Дагрон [6].

У царској Русији владарском миропомазању је придаван далеко већи значај него у Византији, што се објашњавало пресудним утицајем који је на Грке извршио римски позно-антички фактор акламације и избора на царство, у односу на руско схватање да цар може бити само онај кога је Бог одабрао, а не људи; у таквом контексту, миропомазање руских царева схватало се као вишња потврда права на царство, изнад и изван људске компетенције, са нагласком на библијски узор Мелхиседековог мистериозног свештеног краљевства без почетка и краја, у односу на јасно исходиште и још јаснију кончину вазда раздвојеног наследног свештенства у роду Левијевом и наследног царства у племену Јудином и дому Давидовом.

Код нас, велики циклус краљевских Немањићких крунисања и миропомазања на царство започиње са првим овенчањем Стефана Првовенчаног. Поуздано се зна да је први пут крунисан у архиепископској цркви у Жичи 1217. Чин посвећења и миропомазања који је обавио св. Сава требало би да значи да је основу тог крунидбеног ритуала (по оскудним подацима из Теодосијевог и још оскуднијих из Доментијановог житија) морала чинити византијска пракса[7]. Обред је започео сазивом сабора и бденијем дан уочи Спасовдана, а сутрадан се наставио архијерејском литургијом. После Великог входа св. Сава је призвао брата у олтар[8]. Тамо га је, по обављеним молитвама и благослову (вероватно и после причасна), огрнуо багреницом, опасао бисерним појасом (лоросом?) и крунисао, а потом миропомазао. Потом је уследио призив владарског имена новокрунисаног краља, представљање народу и многољетствије. Јавно исповедање вере новог краља обављено је наредног дана на сабору, попраћено општом заклетвом на највише православне светиње. Немамо прецизнијих података о миропомазању потоњих српских средњовековних владара, али нема основа да се сумња да су она обављана симултано са крунисањем, мада постоји оправдана резервисаност у погледу питања да ли је владарско миропомазање могло бити обављано над младим краљем, за очева живота.

Урушавање српске државе и пад под отоманску власт означио је прекид континуитета владарског посвећења током наредних три ипо века.

Српски владајући кнежеви из династије Обреновића су, као вазални кнежеви у Османском царству, примали уобичајену отоманску инвеституру повељом, херванијом и сабљом, и нису могли полагати формално право на посвећење крунисањем и миропомазањем. Одлука да се ипак приступи светој тајни миропомазања може се вероватно тумачити жељом књаза Милоша да сопствени успон на власт и наследно право на кнежевско достојанство у своме роду потврди и учврсти и веома битним чином црквеног посвећења и пријема Божје благодати. У томе је показана значајна консеквентност. Сви кнежеви из Милошевог дома, са изузетком књаза Милана Обреновића ИИ који је исувише кратко владао, миропомазани су по ступању на кнежевски трон[9]. Сва миропомазања су обављена у Београду. Сама служба, поновљена и 1889. и 1904. приликом миропомазања краљева Александра И Обреновића и Петра И у Жичи, имала су непроменљиву структуру и форму, идентичну оној коју према руском моделу цитира А. Маљцев[10]:

Ø бденије уочи службе

Ø архијерејска литургија, проширена пригодним призивима у оквиру Великог јектенија и посебном молитвом митрополита после Сугубе јектеније,

Ø миропомазање владара по челу, очима, носницама, устима, ушима, прсима, надланицама и длановима,
које се обавља пред Царским дверима после причешћа клира[11],

Ø причешће владаоца које се обавља унутар олтара, пред Часном трпезом, по начину на који се причешћују
свештенослужитељи, посебно Телом и Крвљу Христосовом,

Ø многољетствије које се упућује по обављеном владарском причешћу и завршеној заамвоној молитви.

Упоређивањем опште шеме и организације чина крунисања и миропомазања српских владара 19. и 20 века, упадљиво је приклањање руском схватању и одступање од византијског модела који је, уосталом, у свему представљао реликтни спомен у поређењу са импресивном силом јединог савременог православног царства. Колико год да је руски модел царског ауторитета у односу на Цркву био непримерен и неприменљив на прилике у Србији, тешко да је и једног тренутка могао имати озбиљну алтернативу. Ипак, у односу на референтну крунидбену службу руских царева, у ритуал крунисања краља Петра И уведена су извесна одступања: три релативно периферна – изостављено је полагање заклетве (коју је Краљ већ био положио пред Скупштином), изостављено је крунисање краљеве супруге (Петар И је био удовац у време крунисања), изостављено је призивање велике владаочеве титуле, и једно веома важно – издвојена је света тајна миропомазања, које би, по руском узору требало да следи владаревом причасну, али је 1904. уприличена као засебна служба која је обављена 25. септембра исте године у Жичи. Разлог је био сасвим практичне природе: крунисање је обављено у Београду јер се, оправдано, страховало да се велика маса званица и народа не може ни транспортовати ни сместити на одговарајући и достојан начин у оновременом Краљеву! С друге стране, традиција Жиче као места српског владарског посвећења толико је била јака да се није могла заобићи. Следствено, чин миропомазања (за које је већ 1889. године успостављен преседан поводом 500. годишњеице Косовске битке) дислоциран је у „седмоврату Жичу“! [12]

Састав светог мира, или хризме, делимично се мењао кроз историју. У Старом завету[13] изричито се каже: 22. Још рече Господ Мојсију: 23. „Узми мириса најбољих: смирне најчистије пет стотина сикала и цимета миришљавог пола толико, двеста педесет, и иђирота такође двеста педесет, 24. и касије пет стотина мером светом, и уља маслинова један ин. 25. И од тога направи уље за свето помазање, уље најбоље вештином апотекарском, то да буде уље светога помазања. 26. И њим помажи шатор од састанка и ковчег од сведочанства, 27. и сто и све справе његове, и свећњак и справе његове, и олтар кадиони, 28. и олтар на којем се приноси жртва паљеница, и све справе његове, и умиваоницу и подножје њено. 29. Тако ћеш их осветити, те ће бити светиња над светињом, и што их се год дотакне биће свето. 30. Помажи и Арона и синове његове, и осветићеш их да ми буду свештеници. 31. А синовима Израиљевим кажи и реци: ово нека ми буде уље светога помазања од колена до колена вашега. 32. Тело човечје нека се не маже њим, нити правите таквога уља какво је оно, свето је, нека вам буде свето. 34. Ако ли би ко направио тако уље или намазао њим другога, истребиће се из народа свога.“

По прописима од 1853. године којих се придржава и Српска православна црква, Свето миро припрема и благосиља искључиво Патријарх током службе на Велики четвртак, и састоји се од 31 различите компоненте; хризму не треба појмовно мешати са освећеним маслиновим јелејем којим се иначе помазују верни. После уједињења у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца краљевска крунисања и миропомазања нису обнављана. Верска нехомогеност нове државе, као и даље одустајање од древне традиције у преосталим европским метрополама, нису од чина крунисања више чинила индиспензибилни акт преузимања владарског достојанства и посвећења краља. Последњи владајући краљеви Југославије, Александар И и Петар ИИ, преузели су владарско достојанство уставним аутоматизмом (наслеђе престола је моментално, безусловно и неопозиво), а потврдили своје ступање у владарско право и власт полагањем уставне заклетве пред Митрополитом, односно пред Патријархом. После 2. Светског рата, једини европски монарх који се инвестира регалијама кроз обред крунисања и миропомазања је владар Уједињеног краљевства Велике Британије и Северне Ирске, док краљеви Норвешке пролазе кроз посебну лутеранску службу посвећења у катедрали у Нидаросу (Трондхајм).

Извор:“КРУНИСАЊЕ СРПСКИХ ВЛАДАРА“, каталог поводом изложбе 8 векова манастира Жиче у организацији Историјског музеја Србије и Народног музеја Краљево, 2007 год. Аутор текста арх. Драгомир Ацовић.

фусноте

[1] Миропомазаник путем ове Свете тајне прима благодат Светог Духа, па отуда и формула коју изговара јереј који обавља православно миропомазање: „Печат дара Духа Светога“. Отуда и потреба за поновљеним миропомазањем, јер владар који се крунише мења своју људску природу, и преузима благодат као нова личност у већ крштеном телу. Протопрезвитер др Лазар Мирковић (Православна литургика, други, посебни део /свете тајне и молитвословља/, Београд 1983, стр. 53) упозорава да се света тајна миропомазања, која се код православних врши одмах по крштењу, посебно (поновљено) врши само у три случаја: „ 1) када се одрасли од иновераца сједињују православној цркви, који су правилно крштени, но нису били помазани св. миром; 2) при помазивању царева и краљева на престо и 3) када је крштење у невољи свршило мирско лице.“ (стр. 53). Исти аутор цитира (стр. 54) трећу мистагошку катихезу неофитима којом је св. Кирило Јерусалимски тумачио светињу светог мира: „Не треба да сматраш оно уље као обично миро; јер као што хлеб евхаристије после призивања св. Духа није више обичан хлеб но тело Христово, тако и ово св. миро после епиклезе није више једноставно или као што би се могло казати обично, но је благодат Христова и даје присуством божанства Христова св. Духа“. Међутим, Мирковић упозорава „миропомазање царева и краљева на дан крунисања је други виши степен давања дарова св. Духа потребних за овај висок положај и службу. Не понавља се ни тајна свештенства, но има степене узвишења, и поновно рукоположење свештенослужитеља оспособљава за више служење; исто тако и свештено помазивање царева је виши степен тајне, сугуб дух, који силази на главу народа.“ (оп.цит., стр. 229).
[2] 2. Самуило (2. Књ. о царевима), 2:4. Библија, Глас цркве 2005.
[3] 1. Самуило (1. Књ. о царевима), 10:1. Библија, Глас цркве 2005.
[4] Псалам 23: 5-6 : Поставио си преда мном трпезу на видику непријатељима мојим, намазао си уљем главу моју, и чаша је моја препуна. / Да! Доброта и милост твоја пратиће ме у све дане живота мога, и ја ћу пребивати у дому Господњем задуго. Псалам 133: 2, : Као добро уље на глави, које се стаче на браду, браду Аронову, које се стаче на скут од хаљине његове, као роса на Ермону, која силази на горе Сионске. Јер онде даје Господ благослов и живот до века. Библија, Глас цркве 2005.
[5] А Бог је онај који нас утврђује с вама у Христу, и који нас помаза. / Који нас и запечати, и даде залог Духа у срца наша. (1:21,22). Библија, Глас цркве 2005.
[6] Жилбер Дагрон, Цар и првосвештеник, Студија о византијском „цезаропапизму“, Цлио, Београд 2001.
[7] Мирковић (оп.цит., стр. 231) констатује да је чин крунисања српских владара био идентичан савременом византијском моделу, што изводи из истоветности превода текста за „чинъ биваемыи на постав̀̀̀’линіе ц’ра“ србуљског требника Јеронима Загуровића из 1540. године са грчким изворником. Ову тврдњу Мирковића ваља примити са извесном резервом!
[8] Помињање „призива у олтар“ морало би значити да је Стефан свакако причешћен унутар олтара, али не мора да значи да је у олатру и миропомазан. У каснијој пракси миропомазање православних владара обавља се пред отвореним Царским дверима, на солеји. Не треба сметнути с ума да је причешћивање владаоца на начин свештенослужитеља, одвојено телом и крвљу Христовом, у ранијем периоду било предвиђено и на Западу (француски Ордо из 1250.)
[9] Милош 1830, Михајло 1840. и Милан 1868. О овим миропомазањима видети: Епископ жички Сава Дечанац, Владалац и народ, крунисање и миропомазање владаоца, дужности његове и народне, Београд 1897.
[10] Алексей Мальцев, Священное коронованіе по уставу православной Каθолической Восточной Церкви въ связи съ историческимъ и литургическимъ очеркомъ различныихъ чиновъ коронованія, Берлинъ 1896).
[11] Према св. Кирилу Јерусалимском миропомазање по крштењу вршило се по челу, ушима, носу и грудима, док је по 7. канону ИИ. Васељенског сабора одређено да се миропомазање оних који се из јереси обраћају у православље врши по челу, очима, ноздрвама, устима и ушима. Важећи канон утврђује да се миропомазање новокрштеног врши по челу, очима, ноздрвама, устима, ушима, прсима, рукама и ногама. (др Л. Мирковић, оп.цит. стр. 52). Обрасци су се, ипак, донекле разликовали, чак и у оквиру исте конфесионалне заједнице, у зависности од установљене традиције и нивоа толеранције Цркве према таквој традицији. У обреду крунисања сицилијанског краља Руђера ИИ стоји следећи цитат везан за миропомазање: „13. Тунц аб еписцопо метрополитано унгантур манус де олео санцтифицато: Унгуантур манус исте де олео санцтифицато, унде унцти фуерунт регес ет пропхете, ет сицут унxит Самуел Давид ин регем, ут сис бенедицтус ет цонститутус реx супер популум истум qуем доминус деус туус дедит тиби ад регендум ет губернандум. Qуод ипсе. 14. Сеqуитур оратио: Респице, омнипотенс деус, хунц глориосум регем Н. а серенис обтутибус, ет сицут бенедиxисти Абрахам, Yсаац ет Иацоб, сиц иллум ларгис бенедицционибус спиритуалис грацие цум омни пленитудине туе потенцие ирригаре атqуе перфундере дигнаре. Хабунданциам фрументи, вини ет олеи, ет омниум фругум опуленциам, еx ларгитате дивини мунерис лонга пер темпора трибуе, ут илло регнанте сит санитас цорпорум ин патриа, ет паx инвиолата сит ин регно, ет дигнитас глориоса регалис палации, маxимо сплендоре регие потестатис оцулис омниум фулгеат, луце цлариссима цларесцат, атqуе сплендере qуаси сплендидиссима фулгура, маxимо перфуса лумине, видеатур. Трибуе еи, омнипотенс деус, ут сит фортиссимус протецтор патрие ет цонсолатор еццлесиарум атqуе ценобиорум санцторум, маxиме цум пиетате регалис мунифицентие, атqуе ут сит фортиссимус регум, триумпхатор хостиум, ад оппримендас ребеллес ет паганас национес. Ситqуе суис инимицис сатис террибилис, пре маxима фортитудине регалис потенцие, оптиматибус qуоqуе ац прецелсис процерибус ац фиделибус суи регни сит магнифицус ет амабилис ет пиус, ут аб омнибус тимеатур атqуе дилигатур. Регес qуоqуе де лумбис еиус пер суццессионес темпорум футурорум егредиантур регнум хоц регере тотум, ет пост глориоса темпора атqуе фелициа пресентис вите гаудиа семпитерна ин перпетуа беатитудине хабере мереатур. Qуод ипсе. 15. Постеа аб еписцопо метрополитано унгуантур де олео санцтифицато цапут пецтус сцапуле амбеqуе цомпагес брацхиорум: Унго те ин регем де олео санцтифицато. Ин номине патрис ет филии ет спиритус санцти. Амен. 16. Спиритус санцти гратиа хумилитати ностре оффицио ин те цопиоса десцендат, ут сицут манибус нострис индигнис олео материали пингуесцис еxтериус облитус, ита еиус инвисибили унгуедине делибутус импингуари мереарис интериус, еиусqуе спиритуали унцционе перфецтиссиме семпер имбутус ет инлицита децлинаре тота менте ет спернере дисцас ет утилиа аниме туе иугитер цогитаре оптаре атqуе операри qуеас. Ауxилианте домино ностро Иесу Цхристо….“ (цитирано према: Реинхард Елзе, Тхе Ордо фор тхе Цоронатион оф Кинг Рогер ИИ оф Сицилy: Ан Еxампле оф Датинг фром Интернал Евиденце). Из наведеног се види, осим формуле молитава и благослова, да се миропомазање врши по длановима, глави, грудима, плећима и рукама. Описујући изванредно ритуализовани чин крунисања и миропомазања пољских краљева А. Ђејштор (Александар Гиеyсзтор, Спектакл и литургиа–полска коронацја крóлеwска, Култура елитарна а култура масоwа w Полсце пòźнего шредниоwиецза, Wроцлаw 1978, стр. 9-23), наводи да је надбискуп „једним потезом“ (уно цонтеxту) и без речи помазивао владаоца по глави, грудима, раменима и рукама, док је у познијим крунисањима миропомазање вршено само по длановима, десној руци и раменима, и да је ордо цоронанди потом налагао тренутак потпуне тишине и непомичности за све присутне, као позив да сви узму учешћа у чуду преображења лаика у Божијег помазаника. Познија пракса католичког миропомазања римских царева своди места која се помазују само на зглоб десне шаке, рамена и плећа (тако Ордо за крунисање цара Максимилијана ИИ прецизира: …Нацхдеме диесе Гебет воллендет сеин, мацхт Херр Ландцаммерер дер Кöнигл. W. ден Ермел ан дер рецхтен Ханд ауф бис ауфс блосс унд гесцхицхт дие Салбунг вон дер Јунцтур дер Фауст бис зум Елбоген ин Форм дес хеилиген Цреузес еинwертс мит гебüрлицхен Wортен унд еинер Оратион. / следи: Верба унцтионис брацхии: Унгатур манус иста де олео санцтифицато, унде унцти фуерунт регес ет пропхетае, ет сицут унxит Самуел Давид ин регем, ут сис бенедицтус ет цонститутус реx ин регно исто супер популум истум, qуем доминус Деус туус дедит тиби ад регендум ац губернандум. Qуод ипсе праестаре дигнетур. Потом следи: Фолгендс wирдт дер Кöниг ан дер Бруст унд зwисцхен ден Сцхултерн гесалбет мит диесен сцхöнен Гебетен аус дем Понтифицал: / Верба унцтионис пецторис ет интер сцапулас: Унго те ин регем де олео санцтифицато ин номине Патрис ет Филии ет Спиритус санцти.). Чин миропомазања обављен над руским царицама Аном Ивановном и Јелисаветом Петровном прецизира (у случају ове потоње): „И тогда первьій Новгородскій Архіерей, изъ нарочнаго къ тому пріуготовленнаго драгаго яшмоваго пребогато золотомъ и преизрядною финифтьною съ рєзьбою работою украшеннаго сосуда, омоча драгоцєнный и къ тому нарочно устрпенный златый сучецъ въ святое мүро, помазалъ Ея Императорское Величество на челє, на очахъ и ноздряхъ, на устахъ, на ушесєхъ, на рамєхъ, на персєхъ и по обою сторону на рукахъ глаголя: Печать дара Духа святаго“. Миропомазање супруге православног владаоца врши се само по челу! Енглески краљеви се према важећем протоколу миропомажу по длановима обе руке, прсима и темену. Текст тог дела службе (крунисање Елизабете ИИ) прецизира: „Тхе Qуеен схалл сит доwн ин Кинг Едwард’с Цхаир (плацед ин тхе мидст оф тхе Ареа овер агаинст тхе Алтар, wитх а фалдстоол бефоре ит), wхереин схе ис то бе аноинтед. Фоур Книгхтс оф тхе Гартер схалл холд а рицх палл оф силк, ор цлотх оф голд: тхе Деан оф Wестминстер, такинг тхе Ампулла анд Споон фром офф тхе Алтар, схалл холд тхем реадy, поуринг соме холy Оил инто тхе Споон, анд wитх ит тхе Арцхбисхоп схалл аноинт тхе Qуеен ин тхе форм оф а цросс: Он тхе палмс оф ботх хандс, саyинг,
Бе тхy Хандс аноинтед wитх холy Оил. Он тхе бреаст, саyинг: Бе тхy Бреаст аноинтед wитх холy Оил. Он тхе цроwн оф тхе хеад, саyинг: Бе тхy Хеад аноинтед wитх холy Оил, ас кингс, приестс, анд пропхетс wере аноинтед, Анд ас Соломон wас аноинтед кинг бy Задок тхе приест анд Натхан тхе пропхет, со бе тхоу аноинтед, блессед, анд цонсецратед Qуеен овер тхе Пеоплес, wхом тхе Лорд тхy Год хатх гивен тхее то руле анд говерн, Ин тхе наме оф тхе Фатхер, анд оф тхе Сон, анд оф тхе Холy Гхост. Амен. Тхен схалл тхе Деан оф Wестминстер лаy тхе Ампулла анд Споон упон тхе Алтар; анд тхе Qуеен кнеелинг доwн ат тхе фалдстоол, тхе Арцхбисхоп схалл саy тхис Блессинг овер хер: Оур Лорд Јесус Цхрист, тхе Сон оф Год, wхо бy хис Фатхер wас аноинтед wитх тхе Оил оф гладнесс абове хис феллоwс, бy хис холy Аноинтинг поур доwн упон yоур Хеад анд Хеарт тхе блессинг оф тхе Холy Гхост, анд проспер тхе wорк оф yоур Хандс; тхат бy тхе ассистанце оф хис хеавенлy граце yоу маy говерн анд пресерве тхе Пеоплес цоммиттед то yоур цхарге ин wеалтх, пеаце, анд годлинесс; анд афтер а лонг анд глориоус цоурсе оф рулинг а темпорал кингдом wиселy, јустлy, анд религиоуслy, yоу маy ат ласт бе маде партакер оф ан етернал кингдом, тхроугх тхе саме Јесус Цхрист оур Лорд. /спан> Амен.“ Последње познато миропомазање једног хришћанског цара, оно етиопског цара Хаиле Селасија обављено 1930. године, илуструје праксу дохалкидонских цркава: помињући Самуилово помазање Давида и Натаново и Садоково Соломона, абуна Кирилос је, после инвеституре царским инсигнијама, миропомазао владара по глави, челу и раменима.
[12] Најпознатији случај раздвајања миропомазања од крунисања у новијем добу је протокол царског крунисања Наполеона И, који је предвиђао је да се његово миропомазање обави недељу дана пре крунисања. Тај план је измењен због проблема са доласком папе Пија ВИИ у Париз, па су чин крунисања и света тајна миропомазања ипак обављени у обједињеној служби.
[13] 2. књига Мојсијева, 30:22-33, Библија, Глас цркве 2005.