- On the occasion of the 800th anniversary of the Žiče monastery -

Најстарији изворни подаци недвосмислено сведоче да је већ у раном Средњем веку, у Србији постојао владарски род, под чијим вођством су Срби и дошли у област некадашњег римског Илирика и засновали своје државе. Српске владаре, византијски цар Константин ВИИ Порфирогенит, аутор најстаријих поузданих и релативно опширних „вести“ о Србима, означав а неодређеним термином – архонти.[1] У историјској науци је прихваћено да се поменута титула преводи словенском речју – кнез. По њему, у српском владарском роду се примењивало начело примогенитуре, што би значило да је бар начелно врховну власт наслеђивао најстарији владарев син.[2] Разуме се, да је ово начело било често оспоравано.

О начину устоличавања српских владара, у првим вековима живота у новој постојбини не располажемо никаквим сазнањима. Виши, краљевски државни статус извојеван је у приморским областима српских земаља, у XИ веку. Михаило, син Стефана Војислава, владар Дукље, Травуније и Захумља, титулисан је као краљ у папском писму из 1077. године. Михаило „краљ Словена“ добио је од Папе обећање да ће му бити послана застава Св. Петра, један од познатих симбола краљевске власти који је додељивала папска столица.[3] Управо у ово време, папски легат је извршио инвеституру хрватског краља Дмитра Звонимира, 1075. године уручујући му заставу, мач, скиптар и круну.[4] Не може се утврдити да ли је и када, Михаило дукљански дошао у посед напред поменутих краљевских инсигнија. У малој, напуштеној цркви Св. Михаила код Стона, на ктиторском портрету, приказан је са тамноцрвеном, цилиндричном круном на глави и црвеном обућом.[5]

Када се тежиште политичке премоћи у српским државама у XИИ веку преместило у континентало залеђе у Рашку, престо рашких великих жупана у цркви Св. Петра и Павла, код Раса, постао је извор и утока највише власти, симболична и стварна. [6] Најчешће помињани знак врховне власти у српском Средњем веку – престо, везао се рано за име и престиж рашког великог жупана Стефана Немање, родоначелника владајуће лозе. Трон у Расу је постао државни симбол.[7] Већ Стефан Немања се сматрао самосталним, „самодржавним“ владаром, који је своју власт тумачио као Божију милост, не приписујући је вољи каквог земаљског ауторитета.[8] Устоличење великих жупана у цркви Св. Петра у Расу, вршено је уз црквени обред који је водио епископ. Посебност устоличења Стефана, сина Немањиног 1196. године састојала се у чињеници да је Немања, који је непосредно пре тог чина добровољно абдицирао – крунисао, тј. „венчао“ и благословио сина наследника, заједно са епископом Калиником, полагањем руку на главу новог владара.[9] У овом великожупанском крунисању, односно речником средњег века казано „венчавању“ употребљен је венац, који се битно разликовао од круне византијских царева – стеме.[10]

Преломни тренутак у историји владарских крунисања код Срба, представља крунисање Стефана Првовенчаног 1217. године краљевском круном пристиглом из Рима даром римскога папе Хонорија ИИИ. Био је то велики успех српског владара. У хијерархији европских, хришћанских владара, он је изједначен са осталим краљевима и Србија је тако стекла пун суверенитет.[11] Истински, потпуни суверенитет, потврђен је две године после крунидбеног чина, када је задобијена и аутокефална Српска архиепископија са Савом Немањићем „вождом отачаства“ на челу.[12] Повољно одређен положај у православној екумени, захтевао је ново крунисање у духу византијске традиције. „Обред краљевског крунисања и миропомазања у Жичи био је део целовитог програма сакралног утемељења државе Немањића.“[13] Архиепископ Сава је новоизграђену Жичу, над чијом изградњом је бдео заједно са братом Стефаном, припремио за велики чин крунисања, старајући се да она постане света „шкриња у коју су похрањене реликвије источно-хришћанског света.“[14] Најдрагоценија и најзначајнија реликвија за тему којом се бавимо, била је десница Св. Јована Претече, посебно употребљавана у обреду крунисања византијских царева.[15]

When Archbishop Sava, in 1221, in the most solemn way in the Žiči monastery, crowned Brother Stefan with a "God-gifted wreath", simultaneously anointing him, the basis for the "co-capitalship" of the bearers of supreme secular and spiritual authority was created. Next to the ruler's throne, already consecrated with a "blessed wreath", stood the archbishop's throne, later called the "throne of St. Sava".

Повељом краља Стефана Првовенчаног, исписаном на зидовима Жиче, одређено је да црква Св. Спаса у Жичи, буде место у којем ће се „венчавати“, односно крунисати српски краљеви и хиротонисати поглавари Српске аутокефалне архиепископије. Завет првовенчаног краља следили су његови синови Радослав (1228-1233) и Владислав (1234-1243), окруњени у мајци српских цркава, архиепископском средишту у Жичи, од стране стрица, архиепископа Саве.[16] Можемо предпоставити да је жељу оца Стефана Првовенчаног поштовао и најмлађи син Урош И (1243-1276). Ако су нам непознате околности везане за крунисање краља Уроша И, то се не може рећи за многе чињенице које говоре о његовом владарском статусу. За дуге и успешне владавине „храпавога краља“, Уроша И, Србија је била у сталном успону – друштвеном, културном, привредном. То се одразило и у сфери владарске идеологије, у којој краљевски орнат и инсигније уопште, свакако нису на последњем месту. Док први краљеви лозе Немањића: Стефан Првовенчани, Радослав и Владислав носе једноставну круну, типа севастократорског стематогириона[17], Урош И се јавља на протретима са новим владарским знацима који га приближавају изгледу византијских царева. Насликан је са ореолом (нимбом) око главе и круном која личи на стеме ромејских василеуса, мада је одсуство вертикалних лукова и орфаноса, одваја од царског узора.[18]

Старији син и наследник Уроша И, Драгутин приказан је на источном зиду припрате манастира Сопоћана, као млади краљ, одевен и окруњен попут оца.[19] Драгутин је први Немањић са службеном титулом „младога краља“, у чему се огледа несумњиви угарски утицај. С обзиром да је престо касније преузео у буни, а да је архиепископ Јоаникије остао веран старом краљу, и пратио Уроша у изгнанству, ниче низ питања у вези места и начина крунисања Драгутиновог.

At the assembly in Deževa, in the region of Rasa, in 1282, there was a handover of power between the brothers - Dragutin and Milutin. Realizing the physical injury as God's punishment, deserved by stealing power from his father, Dragutin handed over the royal insignia to his younger brother Milutin, at the state assembly, apparently without significant participation of Church representatives.[20] On this occasion, the sources listed the signs of the ruler in the most detailed manner; Dragutin handed over the following regalia to Milutin: crown, throne, gold-woven suit and belt, horse and weapons.[21]

У време, скоро четири деценије дуге владавине краља Милутина, Србија је у сталној експанзији. Ово раздобље на размеђи векова, XИИИ и XИВ, по много чему је прекретничко. Стефан Урош ИИ Милутин, орођен са византијском царском породицом, владајући увећаном територијом која је укључивала и нека стара византијска градска и црквена средишта, преузима у целости византијску царску симболику – круну и орнат. Дубока византинизација Милутинове државе нашла је израз и у краљевом односу према владарским инсигнијама. Оне се изједначавају са владарским знацима византијских василеуса. Круна је од сада типа царско-византијског камелаукиона.[22] То је посебно видљиво на портрету Стефана Уроша ИИ Милутина у Богородици Љевишкој, катедралној цркви у Призрену, где је он приказан на црвеној позадини у црном сакосу византијских императора, са куполастом круном – стемом на глави, украшеном орфаносом и препендулијама, попут круне краљевог таста, ромејског цара Андроника ИИ Палеолога. Лорос пребачен преко леве руке у којој држи црвену акакију у виду свитка и скиптар у облику крста с драгуљима у десној руци, употпуњавају репрезентативни приказ владара, чија је власт „независна и богодарована“.[23] Христос из сегмента неба благосиља српске владаре: Милутина и његовог оца Уроша И, док на супротном зиду оснивач династије Симеон Немања приказан као монах, раширеним рукама штити своје потомке, архиепископа Саву, Стефана Првовенчаног и (вероватно) будућег владара Стефана Дечанског.[24]

In the church of St. Đorđe in Stari Nagoričin, on the founder's portrait celebrating the victories of the warriors of King Milutin, won against the Turks in Asia Minor, St. Đorđe, the protector of warriors, brings a sword to the Serbian king. Thus, a new motif appears in the iconography of the Serbian ruler's portrait - the investiture of the ruler with a sword.[25] Milutin and Queen Simonides stand on purple cushions decorated with golden double-headed eagles, the symbol of the Byzantine emperors.[26] In the portrait in his main endowment in Gračanica, King Milutin receives insignia from heaven. Angels as Christ's messengers bring crowns to the "new Constantine" - King Milutin and Queen Simonida.[27]

The oldest surviving composition of Loza Nemanjić was painted in Gračanica to celebrate King Milutin and confirm the rights of his heirs. The central figure of Loza is King Milutin given in the scene of the heavenly investiture, while Nemanja, Stefan Prvovenčani and King Uroš are also singled out as the main representatives of the holy-born dynasty. Their ruler's signs are of a higher order compared to those of the members of Nemanja's dynasty, who are shown in more modest regalia. By the will of King Milutin, his brother Dragutin was placed in the group of less prominent members of the ruling family, and Milutin's son Konstantin appeared as a possible successor, while the figure of Stefan, the later king of Dečan, was not painted at all.[28]

Пар месеци после изненадне смрти краља Милутина (29. октобра 1321. године), крунисан је за српског краља, његов раније прогнани и ослепљивањем дисквлификовани син Стефан. Свечани чин је обављен на Богојављење 6. јануара 1322. године у Пећи, у цркви Св. Апостола. Чинодејствовао је изванредно образовани и обдарени, бивши хиландарски игуман, архиепископ Никодим, у присуству свештенства, властеле и престолонаследника Душана.[29] На промену крунидбеног места утицало је разарање Жиче, у време бугарско-татарског упада, још крајем XИИИ века. Столица архиепископа је тада измештена у удаљени и заштићени метох Жиче, у црквени комплекс који је ницао у Ждрелу пећком. Ипак, ваља поменути да се то премештање сматрало привременим и да Жича никада у средњем веку није изгубила своје првенство и значај архиепископског средишта.[30] Пећ, некадашњи метох, идентификовала се са Жичом и на њу се пренео назив старијег манастира: „Дом Спасов.“[31] Архиепископи, Јевстатије ИИ (1292-1309), Сава ИИИ (1309-1316) и Данило ИИ (1324-1337) столујући у Пећи, обнављали су попаљену и запустелу Жичу.

Одбранивши престо у бици против брата Константина и оставши ускоро удовац, Стефан Урош ИИИ Дечански се попут оца, оженио од византијског царског рода Палеолога, Маријом, ћерком дугогодишњег намесника Солуна, Јована Палеолога, синовца цара Андроника ИИ.[32] Међу фрескама које чувају његов лик, посебно су значајни надгробни портрети у задужбини Стефана Уроша ИИИ – храму Пантократора у Дечанима. У двојном ктиторском портрету са сином Душаном, Стефан Дечански је у византијској царској одећи, са стемом на глави.[33] Портрет говори о небеском благослову и вишњем пореклу њихове власти.[34]

In the portrait that was painted after Stefan Dečanski was declared a saint, right next to the altar partition, the king has a nimbus, a high open trapezoidal crown and full regalia. In the joint portrait of Stefan Dečanski and Dušan above the portal of Dečan, "a visual comparison of the Serbian rulers with David and Solomon", the Old Testament Jewish emperors, with whom medieval writers often and happily compared the Nemanjic autocrats, was realized.[35]

Сећање на крунисање Стефана Уроша ИИИ чува позно сведочанство из друге половине XВИ века. На икони зографа Лонгина из 1577., приказано је како архиепископ Никодим крунише Дечанског у Пећи, византијском стемом, док краљ стоји на црвеном јастуку. У средишњем делу иконе, Дечански седи на престолу са свим инсигнијама василеуса, са високом трапезастом круном на глави. Христос благосиља краља из сегмента неба, а анђели му доносе стему и лорос.[36] Чињеници да је култ Стефана Дечанског био живо присутан и у далеким „турским“ временима, свакако је допринело сугестивно краљево житије, дело Григорија Цамблака.[37]

Крунисан за младога краља, заједно са оцем Стефаном Урошем ИИИ 1322. године у Пећи, Стефан Душан се домогао краљевског трона 1331. године после успешне побуне, у околностима које су пратиле преку очеву смрт! На сабору племства и свештенства, у „другом двору Немањића“ у Сврчину на југу Косова, крунисан је Душан за краља.[38] Сврчин се налазио у резиденцијалном комплексу, заједно са Паунима и Неродимљем (или Породимљем), близу језера у које се уливала Неродимка, а из којег је истицала Ситница. Боравећи у Скопљу и Призрену, српски краљеви су све већи значај давали дворцима код Сврчинског језера.[39]

Even as a king, he was painted with a crossed loros (e.g. in the Sopočan outer porch, between 1338-1346), which, in combination with a special type of crown, such as was painted in Lesnovo, after 1347, speaks (possibly) of the king's deification and later emperor, which began already after the victory at Velbužd and the first conquests in 1334.[40]

In the concept of government and in general the way the state is organized, the proclamation of the Empire in 1346, i.e. the elevation "from a kingdom to an Orthodox empire" represents a decisive turning point.[41] The conquest of vast Byzantine territories and especially the control of Mount Athos, an area of special importance for the Orthodox world, became the basis of Stefan Dušan's imperial pretensions. The ruler himself understands his state as a composite one, composed of the "first crown" of old Serbian lands and the "second crown" of newly acquired Greek areas.[42]

The conquest of Seres and Khalkidhiki had a decisive influence on Dušan's decision to declare himself emperor. "In all likelihood, on Christmas (December 25) 1345, Dušan was solemnly proclaimed emperor in the city of Seru."[43] According to ancient tradition, the places from which the imperial (as well as the royal) crown could be obtained could not be approved by Rome and Constantinople. this imperial "self-proclamation". That's why a different path was taken. With the presence of the heads of the three autocephalous churches of Srpska, Ohrid and Trnovska, Serbian Archbishop Joanikije was proclaimed patriarch in the first months of 1346. Conditions have now been created for Stefan Dušan to be crowned emperor in Skopje on Easter 1346 according to the Byzantine ceremony. The imperial crown was handed over to Dušan by Serbian Patriarch Joanikije and Patriarch Simeon of Trno with the blessing of the Serbian, Bulgarian and part of the Greek archbishops, the protaat of Mount Athos, and all the abbots and most distinguished monks of Mount Athos.[44] The most valuable blessing, the universal Patriarch of Constantinople, was missing.

In the Serbian court and archbishopric circles, the Ohrid Archbishop's participation in Dušan's imperial coronation was held in particular.[45] However, Stefan Dušan recognized the supremacy of the Byzantine emperor, so on the eve of the proclamation of his own empire, he recognized and confirmed the right of the "holy fathers" from Mount Athos to always mention the emperor Romeo in the first place, and only in the second place the Serbian ruler.[46] Since, in principle, the imperial crown is not inherited in the family, Stefan Dušan points out in his documents that his transition "from the kingdom to the Orthodox empire" happened by God's will and grace, and he received the imperial crown from the hands of Christ.[47] "The Serbian imperial title was immediately recognized by Bulgaria and the small but influential Sveta Gora, while Venice and Dubrovnik only welcomed the Serbian ruler's decision." For the Bosnian ban and lord, Dušan was the "Esar of Ras".[48]

In the West, of course, only the Roman-German emperor was legitimate, as in the East it was the Byzantine ruler. In Byzantium, a formula known since the time of the Bulgarian ruler Simeon's claim to the imperial title was applied. Dušan was, rather tacitly, recognized only as the emperor of Serbia, as it is explicitly stated in a charter of John V Palaeologus from July 1351.[49]

In a formal sense, Stefan Dušan was in a dominant relationship with his son Uroš, to whom he gave the title of king, thus nurturing the Serbian tradition of the kingdom, which has continued continuously since the time of Stefan the Crowned. According to the words from the Charter accompanying his famous Code, Dušan himself joined the series of "Greek" emperors, which began with the holy emperor Constantine. This is how the universal, ecumenical pretensions of Stefan Dušan, who saw himself as the ruler of the Orthodox nations, were most eloquently expressed.[50]

The ruler signs themselves, with the transition from kingdom to empire, did not change much. "On the imperial portraits of Nemanjić, the akakia is depicted as a white scroll tied with a red thread, (previously it was marked with a red color), while the loros is crossed on the chest and the calota of the crown is cut into two parts and decorated with orphanos on the section."[51] [iroka a ribbon decorated with precious stones - loros, known among Serbs as diadems, descended vertically along the sakos, wrapped around the body, and one end was draped over the emperor's left hand. In Serbia, as well as in Byzantium in the 14th century, the imperial status was emphasized by crossing the loros on the chest.[52] Stefan Dušan, still as king, was shown for the first time with a crossed loros - diadem in the church of St. Đorđe in Pološki, in the scene of investiture with a sword, with a representative stem on his head. He wears a similar crown in the famous portrait in Lesnovo.[53]

Titled first according to ancestral custom as a young king, Uroš, son of Dušan, has been holding the royal title since 1346, from the time of the joint coronation in Skopje. At least nominally, if not essentially, the royal (Uroš) lands differed from the imperial (Dušan) lands, bordering each other in the Skopje region.[54]

Thus, a new institution of sovereignty was introduced. Immediately after Dušan's death, and no later than January 10, 1356, Uroš was crowned emperor in circumstances that are not known in detail to us.[55] In any case, Uroš was the designated heir to the throne, and his rights were known and indisputable. He was about 19 years old at the time of his coronation.

Estimating that the time of change on the throne is suitable for bold actions to realize earlier claims, the Byzantine nobles managed to separate the southern territories of Epirus and Thessaly, inhabited by Greeks, Vlachs, Slavs and Arbanians. Emperor Dušan's half-brother, the despot Simeon (Siniša) declared himself in Kastoria (Kostur) in Macedonia "Emperor of the Romans and the Serbs".[56] He later conquered Thessaly and Epirus, where he left a lot of traces, especially in the Meteora monasteries. He tried to combine Byzantine and Serbian traditions, as a descendant of Paleologus and Nemanjić.[57]

In the middle of the seventh decade of the 14th century, at the time of the weakening of the central government, the powerful Mrnjavčević lords - Vukašin and Uglješa - rose up. In the circumstances when prince Vojislav Vojinović, despot Dejan and despot Jovan Oliver suddenly disappeared from life and history, emperor Uroš, not mature enough for the circumstances, unable to impose his own authority, relied on the powerful brothers - Vukašin and Uglješa, whose possessions and sphere of influence were tied mainly for Macedonia and part of the old Serbian lands. In August or September 1365, Vukašin was elevated to the position of ruler, with the title of king, and somehow at the same time, Uglješa was crowned with the title of despot, taking over power in Ser, from Empress Jelena, mother of Emperor Uroš.[58] There is no information in the sources about the actual act of crowning Vukašin with the royal crown. Archival and numismatic data confirm that between Emperor Uroš and King Vukašin, a co-ruling relationship was established. A coin has been preserved with the inscription VROSIUS IMPERATOR (Uroš Tsar) on the face and the royal title on the reverse.[59] Representative portraits of Emperor Uroš and King Vukašin, in the vestibule of the Church of St. Nicholas in Psača, the endowment of Sevastokrator Vlatko, testify to the above. Emperor Uroš is represented on the right side, with a richly decorated stem, orphanos and prependuli, dressed in a ceremonial divition with a loros, a cross with three bars in the right hand and an akakia - a scroll in the left hand. King Vukašin is dressed the same and with the same insignia.[60]

It is an interesting fact that during the lifetime of Emperor Uroš and King Vukašin, the son of Vukašin, Marko - Marko Kraljević of our folk songs and folk traditions in general, bore the title of young king! that Vukašin's presence, strengthened by the royal title, did not contribute to the strengthening of the central government. The Mrnjavčevićs still remained essentially powerful regional lords, with the fact that now after the coronation, the centers of Vukašin's area became Skopje and Prizren, and later perhaps Priština and Novo Brdo.[62] Thanks to extensive family ties, Mrnjavčević's influence continued to spread.

After the Battle of Marička on September 26, 1371, in which Vukašin and Uglješa were killed in a skirmish with the Turks, Marko, Vukašin's son, inherited the title of king and for a time, indeed, was the ruler of Emperor Uroš for a short time.

Marko retained the title of king even after Uroš's death, in December 1371, but essentially his influence was limited to a narrow area in Western Macedonia.[63] He soon recognized the supreme authority of the Turkish sultan, having previously been deprived of the possibility of being accepted as the successor of the sacred lineage, to which he did not belong.[64]

Significant portraits of kings Vukašin and Marko are located in the temple of St. Archangel in Prilep and the monastery of St. Dimitri in Sušica near Skopje - better known as Mark's monastery. King Vukašin is on the fresco in the temple of St. Archangel in Prilep, in full regalia with a domed stem on his head, while King Marko in white clothes, which is a sign of mourning for his dead father, wears a high, open crown, which looks eight-sided, with double bows - prependuli and an uneven upper edge. It is assumed that this type of crown was worn by young kings in Serbia in the 14th century before being crowned with a stem.[65]

In 1964, the founder portraits of Vukašin and Marko were discovered in the monastery of St. Dimitrija in Sušica near Skopje. King Vukašin is in division with a loros and a domed stem. He holds an unrolled scroll in his right hand. King Marko in purple divition with retinue in left hand, holding a large chained horn in right hand. Here, the horn is a symbol of the coronation and anointing ceremony of the king of the Serbs, as the new David. Over the previously existing wide-open crown, a dome-shaped stem with pearl prependuli was painted.[66]

После нестанка Мрњавчевића, краља Вукашина и деспота Угљеше, поразом на Марици и маргинализовањем положаја краља Марка, турског вазала, порастао је значај господара у старим српским земљама, северно од [ар-планине. Ускоро је међу њима највећи углед стекао кнез Лазар. Пошто је 1373. године заједно са босанским баном Твртком И Котроманићем, уништио, „расуо“, свог главног супарника у западним српским областима, Николу Алтомановића, кнез Лазар је почео несметано да шири своју власт, пре свега на широким просторима покрај трију Морава. Његове интитулације и потписи из тог времена сведоче да је сматрао себе врховним српским владарем. „Господин всем Србљем, самодржавни господин Србљем“, а нарочито употреба краљевског, владарског имена Стефан – „Стефан Лазар, Стефан кнез Лазар“, говори нам да је кнез Лазар Хребељановић своју власт сматрао владарским достојанством, које је добио од Бога, на сакрални начин уз учешће цркве.[67] То би даље значило, да је кнез Лазар „неким пуноважним црквеним обредом посвећен и одговарајућим ритуалом постављен за владара.“[68]

Unfortunately, today we do not know when and where Prince Lazar was crowned as the "sovereign gentleman of the Serbian land", nor what kind of crown it was. The support of the church was crucial in raising and consolidating Prince Lazar in power. The prince paid attention to the church with tireless endowments, which placed him alongside the Nemanjic rulers. His role in reconciling the Serbian church hierarchy with the universal church in Constantinople is well known.[69] Nevertheless, the fact that he never dared to claim the title of emperor or king, but contented himself with the modest title of prince, speaks volumes about Lazarus' restraint and respect for tradition. His portraits in the Ravanica and Ljubostinja monasteries also confirm the aforementioned. In his own endowment in Ravanica, Prince Lazar is shown in a ceremonial sakos, decorated with circular azdia (circles with inscribed double-headed eagles), with a rich maniac (necklace), peribrachions (bands around the arm), bracelets, with a diadem (loros) over his left hand. In his hands he holds a scepter in the form of a very elongated cross and a white acacia that resembles a scroll. On his head is a wide open, unusual crown without hanging strings - prependuli. You can't see the purple cushion under your feet.[70]

Princess Milica is in the same suit as the prince, with an open, very wide crown with a veil, which falls from the crown to her shoulders. The scepter in her hand cannot be fully determined, but appears to be in the form of a pearl-studded branch, such as was commonly worn by female rulers in the 14th century.[71]

By analyzing these portraits, we can conclude that Lazar and Milica are depicted as a ruling couple, but still of a lower rank than the imperial and royal ones. Regional lords were portrayed in such a way, with some hints of the prince's political ambitions.[72] Prince Lazar does not have a crown on his head, and Princess Milica's crown only looks like an imperial crown. It is not the crown of Byzantine and Serbian empresses and queens.[73] And in the posthumous portrait in Ljubostinja, Prince Lazar wears an open, high crown without prependuli, but with all other signs of royal dignity.[74]

During the domination of the regional lords, after the extinguishing of the holy lineage of Nemanjić, seeing that the Serbian land "does not have its own shepherd", the Bosnian ban Tvrtko crowned himself with a "sugubi" wreath in 1377, most likely in Mileseva, the place of the special cult of St. Sava, considering himself the heir of the Serbian ruling family. "He is crowned with the gifted crown of the kingdom of his forefathers", since "Stefan was appointed by God to be King of Serbia and Bosnia and the Sea and the Western Regions". Bosnia.[76] However, the assumption that the coronation may have taken place in Žiča has also been made.[77]

Almost nothing can be said about the rite of Tvrtko's coronation itself![78] The only thing is that it was performed according to the Orthodox rite. Tvrtko did not even think of crowning himself with the imperial crown, primarily because his sizer, the Hungarian king Lajos - Ludovik, who did not normally recognize the imperial title, neither Dušan nor Uros, would not agree with it.[79] The adoption of the Serbian ruler's name Stefan is characteristic. It was later worn by all Bosnian kings. Tvrtko himself used it in the form Stefan Tvrtko, and even just Stefan.[80] At the same time, the names of titles taken from the Serbian environment, from the time of the Kingdom, appeared at Tvrtko's court: protovestijar, logotet, stavilac. The titles and ranks of despot, emperor and sevastokrator, which were awarded by the Serbian emperors - were omitted.[81]

Venetian and Dubrovnik documents from later times testify that Tvrtko's heirs were already understood as exclusively Bosnian rulers, despite the name Stefan and the official title.[82] The fact that at the beginning of the 15th century in Bosnia, in the royal city of Bobovac, a certain crown was kept and especially respected, leads us to think that maybe it is the same crown with which Tvrtko was once crowned in Mileseva!?[83] Many questions related to the coronation of Bosnian rulers, remain in the domain of assumptions. It is certain that in Serbian, ecclesiastical circles, Tvrtko's attempt to continue the Nemanjic traditions could not gain support given the unclear status of the Bosnian ruler in religious terms. Only kinship with Nemanjići and undoubted belonging to Orthodoxy gave legitimacy to the pretender to royal honor among the Serbs.[84]

Prince Stefan Lazarević, the son and heir of the Kosovo martyr Prince Lazar, was honored with the ruling dignity of "great prince" at the state assembly at the time of his coming of age. The patriarch acted and blessed Stefan, who was named "autocrat" and ruler of the Serbs.[85]

Дуго таворећи у сенци турско-угарских међусобица, притиснут мучним и пуним опасности обавезама султановог вазала, Стефан Лазаревић се домогао деспотског достојанства после битке код Ангоре 1402. године. Враћајући се у отечество, после часно испуњеног вазалског дуга, кнез Стефан је свратио у Цариград, где га је деспотским венцем „венчао“ византијски цар Јован ВИИ Палеолог у августу исте 1402. године. [86] Титула деспота, највиша после царске, ретко је додељивана и задржала је привлачност за припаднике византијског културног круга.[87]

In Byzantium, the possession of a despot's crown, "an embroidered textile cap decorated with pearls and precious stones with a metal hoop", was not connected to the performance of any service, nor was the title of despot hereditary. Vasileus Romei himself conferred the title of despot at a ceremony in the imperial court. The future despot was dressed in red or purple clothing, red stockings, and two-tone, red and white shoes with eagles embroidered with pearls.[88]

Certainly, the despotic title contributed to the strengthening of Stefan's position in Serbia itself. On the international level, accepting the despot's "dream" meant recognizing the supremacy of the Byzantine emperor, but retaining one's own sovereignty.[89]

Турски вазал до битке код Ангоре и смрти султана Бајазита, кнез-деспот Стефан Лазаревић је од краја 1403. или почетка 1404. године постао вазал угарског краља Жигмунда Луксембуршког.[90] Деспот Стефан је од византијског цара Манојла ИИ Палеолога примио (по други пут) звање деспотског достојанства 1410. године.[91] Вишеструки вазал и упркос томе самодржавни господар Србије, Стефан Лазаревић је у својој најзначајнијој задужбини манастиру Манасији, у наосу цркве Св. Тројице, на западном зиду, у оквиру ктиторске композиције приказан, како у сцени инвеституре прима круну из Христове руке. „У десној руци држи крст са две пречке а стоји на пурпурном јастуку. Одевен је у сакос са двоглавим орловима и плаштом… на глави носи високу, отворену шестострану круну, украшену бисерима, са валовитом горњом ивицом (препендулије се не виде јасно).“[92]

After the canonization of the Kosovar martyr Prince Lazar, his son Prince Stefan was called "the offshoot of the new holy root". Since he came from a secondary branch of Nemanjić on his mother's side, he strove to highlight his descent from two sacred lineages, the old and the new. He liked to call himself the son of "the holy Prince Lazar" and the great-grandson of Stefan Nemanja.[93]

На сабору властеле у рудничкој Сребрници, који је сазвао заједно са патријархом, деспот Стефан је обнародовао одлуку о именовању наследника. Његов сестрић Ђурађ постаје наследник престола, пошто је сам био без потомства.[94] Касније је морао свој избор да брани у својству вазала, пред сизереном, угарским краљем Жигмундом. После нагле смрти деспота Стефана у јулу 1427. године, Ђурађ Бранковић је исте године у Београду, изузетно свечаном церемонијом ступио у вазални однос према краљу Жигмунду Луксембуршком и истовремено био од њега признат за владара Србије.[95] Од 1428. године он је у вазалном односу и према османском султану. Дакле опет је успостављен однос двоструког вазалства. Ђурађ Бранковић је прихваћен од обадве велике силе, од којих је Србија зависила, Угарске и Турске, уз обавезу да извршава многоструке вазалске дужности према својим сизеренима.[96] У лето 1429. године, у време када се довршавала градња Смедерева, посланик византијског цара Јована ВИИИ Палеолога, Георгије Филантропин, донеће деспотске знаке Ђурђу Бранковићу. (На исти начин ће 1447. године поменути Филантропин увести у достојанство деспота, Ђурђевог најмлађег сина Лазара).[97] Од тада се српски владар најчешће називао „Ђурађ, по милости Божијој, Рашког краљевства деспот и Албаније господар.“[98] На додељивање деспотске титуле Ђурђа Бранковића, свакако је утицала чињеница да је српски владар од 1414. године, био ожењен Ирином Кантакузин, праунуком познатог византијског цара Јована ВИ Кантакузина.[99]

According to local, Serbian understandings, as well as the Byzantine ones, "the despotic title was attached exclusively to the ruler's name, to his personality, and not to the territories he rules".[100] According to foreign, primarily Western understandings, despotic dignity was also attached to the country - Serbia.[101]

On the miniature from the Sphygmenian charter, the despot Đurađ "has a trapezoidal crown, open above with a raised central part of the upper edge; he is dressed in a ceremonial divition with loros; he wears a cloak, red shoes, and in his hands he holds an acacia - a charter and a cross-shaped scepter".[102]

Краткотрајне владавине синова Ђурђа Бранковића, деспота Лазара и Стефана Слепог, после његове смрти 24. децембра 1456. године, везане су за период потпуне турске превласти. Ђурђев наследник Лазар, носио је титулу деспота још од 1446. године, када се оженио Јеленом, ћерком морејског деспота Томе Палеолога и синовицом двојице последњих византијских царева Јована ВИИИ и Константина XИ Палеолога.[103]

The dynastic and therefore the state attachment to Bosnia, certainly with Hungarian mediation, with the arrival of Stefan Tomašević, the son of the Bosnian king Stefan Tomas and his marriage to the widow of the despot Lazar, only strengthened the Turkish determination to possess the entire territory of Serbia.[104] Stefan Tomašević was granted the title of despot by the Hungarian king, for the first time in Serbian history. Later it became common.[105] With the fall of the capital Smederevo in July 1459, Serbian state independence was abolished for a period longer than three and a half centuries.

Serbian historical traditions continue in a certain way, through the despotic titles of the last Brankovics, and later also of other great men, who attracted the attention of the Hungarian kings and joined their efforts to stop the Turkish incursion into Central Europe. Croatian nobleman Ivaniš Berislavić was enthroned as Serbian titular despot in a special ceremony in Buda in 1504. Then he married, in May of the same year, Jelena, the widow of the despot Jovan Branković, Stefan's son.[106]

In the fourth decade of the 16th century, the last Serbian titular despots, Stefan Berislavić and Pavle Bakić, disappeared.[107]

The appearance of the self-proclaimed Jovan Nenad, the Black Man, at the head of the rising Serbian masses in Pannonia, immediately after the Battle of Mohács in 1526, testified as much to the chaotic situation in the Turkish-Hungarian regions as to the more significant role of new social forces in the time that followed. the disintegration of former state institutions. "John, the emperor sent by God", as the self-proclaimed man called himself, did not rely on the Serbian tradition, but understood himself as a general Orthodox leader, primarily in the spirit of Byzantine heritage. Among his followers, however, he was accepted as a descendant of Serbian despots.[108]

У вековима у којима је лишен сопствене државе живео у иноверним царствима, Османској и Хабзбуршкој монархији пре свега, српски народ је неговао свест о некада постојећој држави и њеним светим владарима. У времену обнове Пећке патријаршије, у XВИ и на почетку XВИИ века када су широко, изнова осликавани стари и грађени нови храмови, на територији знатно већој од некадашње Немањићке државе, популарност Св. Симеона Немање и Св. Саве, била је на врхунцу. Њихови портрети су редовно украшавали улазне делове у наосима цркава.[109] Постојала је и свест о три крунидбена места у српској земљи: Св. Петру и Павлу у Расу, Жичи и Пећи.[110]

На прелазу из XВИ у XВИИ век негује се под окриљем цркве, успомена на све српске владаре, без обзира на чињеницу да ли су они канонизовани или не.[111]

У време великих буна против турске власти, на широком простору од Баната до Херцеговине, предводници Срба бирају за краљеве странце: ердељског кнеза Сигисмунда Баторија и савојског војводу Карла Емануела И.[112] У најдраматичнијим тренуцима Велике сеобе, јула 1690. године, народно-црквени сабор у Београду је изабрао хабзбуршког владара Леополда И за српског краља.[113] Тражила се помоћ у тешким тренуцима и истовремено чувала нит традиције, без обзира на величину компромиса. Појава Ђорђа Бранковића, синовца ердељског митрополита Саве, човека са значајним дипломатским искуством, у преломном времену аустро-турског ратовања крајем XВИИ века, сведочи управо о живости српских средњовековних традиција и присуству воље да се обнови некад постојећа држава. На неуспеху и трагичној судбини „деспота Илирика Ђорђа ИИ“ Бранковића, опет се градио мит који је био у служби претходно описаних циљева.[114]

Након сеоба у XВИИ и XВИИИ веку, бележи се на тлу Угарске, у аустријском царству, нови полет у неговању традиција оствариван новим средствима, у измењеној ситуацији. Ликови светих српских владара, у штампаним књигама и сликаним програмима цркава и манастира имају важну улогу, упоредо са снажним усменим предањем, у припремању обнове давно изгубљене државе.

The leader of the Serbian national revolution, Karađorđe, was satisfied with the title of leader, as we have seen, recorded in that form already in the Middle Ages. In 1808, Karađorđe was elected as the hereditary leader of Serbia, but without the ritual, ceremonial forms that accompany the enthronement of a ruler.[115] Prince Miloš, like his heirs from the Obrenović family, was satisfied with metropolitan anointing. Confirmed by the sultan, in the title of Serbian prince with hereditary right according to Haticerif from 1830, the leader of the Second Serbian Uprising was anointed in the most solemn way by the Metropolitan of Belgrade in December of the same year. "Along with the sound of bells and the firing of cannons, followed by the shouts of the gathered people, the prince went to the church where, according to a specially prepared ceremony, he was anointed as a prince-ruler... The famous ceremony ended with the kissing of the consecrated hervania (a robe, the Sultan's gift), as a special sign of the prince's authority ". [116] The recognition of heredity in the house of Prince Miloš was an extraordinary success. This fact not only strengthened the position of the prince, but also contributed to the stability of Serbian autonomy. In the entire Ottoman Empire, only the governors of Tunisia had this right at that time![117]

Attention is drawn to the fact that the anointing of the young Prince Mihail in 1840, as well as the same act performed on Prince Aleksandar Karađorđević, who was established in the princely rule, during the Vučić Rebellion in 1842, was performed by Metropolitan Petar Jovanović.

Coronation was not even thought of until the proclamation of the kingdom in 1882. After all, until 1878, the Serbian rulers were in a vassal relationship with the Ottoman sultans. With the proclamation of the kingdom in 1882, Milan Obrenović and the political elite of Serbia at that time wanted to gain political profit and divert public attention from current issues and often behind-the-scenes work. "Relying on Austria, from whose support he expected much more than from our own national energy... carried away by the vanity that, although a small Balkan ruler, he would gain respect among foreign European dynasties...", Prince Milan accepted the suggestion of his conservative (progressive) cabinet, led by Milan Piroćan, Stojan Novaković and Milutin Garašanin, that he should be proclaimed king.[118] In the proclamation of February 22, 1882, the newly proclaimed king Milan the First mentions "such a flag of Obrenović", refers to prominent ancestors: Prince Miloš and the "martyr" Prince Mihailo, while already emphasizing in the first sentence that he "established the Kingdom", thanks to the "unanimous will of the people's representatives".[119]

Краљев проглас од 22. фебруара 1882. године дошао је „сасвим изнебуха. Усред опште бриге, напредњачка влада створила је један повод за народно празновање. С града, грмели су топови, варош (београдска), се на брзу руку китила заставама… Народно коло играла је на сред Теразија.“[120] Наишавши на неразумевање службеног Беча, у захтеву да му се уступи круна из царске ризнице, за коју се говорило да је припадала кнезу Лазару, краљ Милан је одустао од чина крунисања. Радило се уствари о круни ердељског кнеза са почетка XВИИ века Бочкаја, са сумњивом балканском традицијом.[121]

The last Obrenović, King Alexander, also "left without a crown" in the literal sense, but that's why his act of anointing was extremely solemn. On the 500th anniversary of the Battle of Kosovo in 1889, the thirteen-year-old King Alexander was anointed in the church of the Žiče monastery by the famous Metropolitan Mihailo, a political opponent of his father, King Milan, in the presence of the royal viceroys, ministers of the Serbian government and the Russian ambassador Persiani. Previously, the king attended a vigil in the "Lazarus Church" in Kruševac, laid the foundation for a monument to Kosovo's heroes, and on the way to Žiča, stopped in Ljubostinja, where a special memorial service was held at the grave of "Empress Milica".[122]

All the pomp and pathetic invocation of the past could not hide the true state of affairs. Metropolitan Mihailo is in conflict with the radicals, to the same extent as he was with the progressives before. "Looking like a quiet and gentle worshiper who could barely stay on his feet, Metropolitan Mihailo was one of the most power-loving princes of the church and all governments had trouble with him".[123]

With an effort to improve the painful atmosphere, created after the brutal removal of the Obrenović dynasty in Serbia in 1903, the newly elected King Petar I Karađorđević organized a ceremonial coronation on the occasion of the centenary of the First Serbian Uprising in 1904. Loyal to tradition, King Peter I considered the coronation necessary and necessary. He saw it as a "state and dynastic" need. Everything took place in the atmosphere of the devastated Palace, which bore visible traces of the recent coup. [the fragility and lack of prudence of the ministers, some of whom were openly opposed to the very act of coronation, made it difficult to organize the ceremony, which King Peter cared so much about.

After thinking and wavering, the coronation in Žiča "the place of old memories" was abandoned and the acts of coronation and anointing were separated. The king was crowned by the decision of the Government on September 8, 1904 in the Belgrade Cathedral. "The ritual and service were designed according to the form and protocol of the Russian imperial coronation".[124] The handle (handle) from Karađorđe's bronze cannon served as the base of the king's crown. The design for the coronation insignia was made by the architect Mihailo Valtrović. During the ceremony itself, Prime Minister Grujić presented the crown to the king, which Peter I himself then placed on his own head. Radomir Putnik added a scepter to the king, and the radical champion Aca Stanojević - a sceptre. [125] Ignored by the European courts, the coronation nevertheless did a lot in the domestic environment to revive traditions and establish the renewed rights of the Karađorđević dynasty. Finally, there was no lack of enthusiastic response from the Montenegrin court. The delegation from Cetinje was led by Crown Prince Danilo.[126]

The anointing was performed in the closest circle (ministers, bishops and retinue) on September 28 of the same year in the Žiči monastery. Metropolitan Inokentije Pavlović, from the famous Obrenović family, officiated. It is worth noting that the leader of the radical party and the greatest political authority in the country, Nikola Pašić, remained determined to the end that both acts - coronation and anointing should be performed in Žiča.[127]

Последњи владари из династије Карађорђевића, Александар И и Петар ИИ нису, сагласно духу времена и нарочитим околностима укрштања конфесија и традиција у извојеваној држави Јужних Словена, организовали крунидбене церемоније. „Преузимали су владарско достојанство уставним аутоматизмом“.[128] У време смрти краља Петра И, 16. августа 1921.године, његов наследник регент Александар, лежао је болестан у Паризу. Вратио се тихо и незапажено, тек у новембру исте године и положио заклетву на Устав, преузимајући власт по 56. члану, поменутог законског акта[129].

Церемонија увођења у власт краља Петра ИИ, обављена је 28. марта 1941. године, полагањем заклетве, а поводом његовог ступања на престо у Саборној цркви у Београду и свим богомољама одржано је свечано благодарење.[130]

Source: "CORONATION OF SERBIAN RULERS", catalog on the occasion of the exhibition of the 8 centuries of the Žiča monastery, organized by the Historical Museum of Serbia and the National Museum of Kraljevo, 2007. The author of the text is Nebojša Damnjanović.

footnotes

[1] М. Благојевић, Немањићи и Лазаревићи и српска средњовековна државност, Београд 2004. године, стр. 4.
[2] Исто, стр. 5.
[3] С. Ћирковић, Осамостаљивање и успон Дукљанске државе, Историја српског народа И, Београд, 1981, стр. 189.
[4] Исто, стр. 190.
[5] С. Радојчић, Портрети српских владара у Средњем веку, Београд 1996. године, стр. 11 (прво издање, Скопље 1934. године).
[6] С. Марјановић Душанић, Владарске инсигније и државна симболика у Србији од XИИИ-XВ века, САНУ, Посебна издања, књ. ДЦ XXИИИ,
Одељење историјских наука књ. 18, Београд 1994. године, стр. 24. У даљем тексту Владарске инсигније и државна симболика.
[7] Исто, стр. 24.
[8] С. Марјановић Душанић, Владарска идеологија Немањића, дипломатичка студија, Београд 1997. године, стр. 60-65. У даљем
тексту: Владарска идеологија Немањића.
[9] Исто, стр. 67; С. Марјановић Душанић, Владарске инсигније, стр. 124.
[10] Исто, стр, 124.
[11] М. Благојевић, Немањићи и Лазаревићи, Београд 2004. године, стр. 76.
[12] Исто, стр. 103.
[13] С. Марјановић Душанић, Историјско-политички контекст сцене миропомазања у ђаконикону цркве Успења Богородице у
манастиру Морачи, Манастир Морача Зборник радова, Београд 2006. године, стр. 50.
[14] Исто, стр. 52.
[15] Д. Поповић, Српски владарски гроб у Средњем веку, Београд 1992. године, стр. 44.
[16] Б. Ферјанчић, Одбрана Немањиног наслеђа – Србија постаје краљевина, Историја српског народа И, Београд 1981, стр. 308-310.
[17] С. Марјановић Душанић, Владарске инсигније и државна симболика, стр. 45-47.
[18] Исто, стр. 48-50; Ј. Ковачевић, Средњовековна ношња балканских Словена, САН. Посебна издања, књ. ЦЦЏВ, Историјски
институт књ. 4, Београд 1953, стр. 242; Д. Ацовић, Инсигније – знаци владарске власти, Инсигније династије Карађорђевић, Каталог
изложбе Н. Сад, 2006. године, стр. 34.
[19] В. Ј. Ђурић, Сопоћани, Београд 1991, стр. 16.
[20] С. Марјановић Душанић, Владарска идеологија Немањића, Београд 1997. године, стр. 118.
[21] С. Марјановић Душанић, Владарске инсигније и државна симболика, стр. 23; С. Радојчић, Портрети српских владара у средњем веку,
Београд 1996, стр. 29; С. Ћирковић, Унутрашња политика крања Милутина, Историја српског народа И,Београд 1981, стр. 466-468.
[22] Ј. Ковачевић, Средњовековна ношња балканских Словена, Београд 1953, стр. 242; С. Марјановић Душанић, Владарске инсигније и
државна симболика, стр. 163-164.
[23] Г. Бабић-Ђорђевић, Класицизам доба Палеолога у српској уметности, Историја српског народа И, Београд 1981, стр. 486; С.
Марјановић Душанић, Владарске инсигније и државна симболика, стр. 52.
[24] Г. Бабић-Ђорђевић, исто, стр. 487.
[25] С. Марјановић Душанић, исто, стр. 54.
[26] Исто, стр. 53; Г. Бабић-Ђорђевић, стр. 487.
[27] С. Марјановић Душанић, исто, стр. 54; Г. Бабић-Ђорђевић, исто, стр. 417.
[28] С. Марјановић Душанић, исто, стр. 61, 62.
[29] С. Ћирковић, Владавина Стефана Уроша ИИИ Дечанског, Историја српског народа И, Београд 1981, стр. 497; С. Марјановић
Душанић, Владарске инсигније и државна симболика, стр. 57; Б. Тодић, Српско сликарство у доба краља Милутина, Београд, 1998,
[30] В. Ј. Ђурић, С. Ћирковић, В. Кораћ, Пећка патријаршија, Београд 1990. године, стр. 22.
[31] Исто, стр. 22.
[32] С. Ћирковић, Владавина Стефана Уроша ИИИ Дечанског, Историја српског народа И, Београд 1981, стр. 501-502.
[33] С. Марјановић Душанић, Владарске инсигније и државна симболика, стр. 55.
[34] Исто, стр. 56.
[35] Исто, стр. 56.
[36] Исто, стр. 56-57.
[37] Исто, стр. 56.
[38] С. Ћирковић, Владавина Стефана Уроша ИИИ Дечанског, Историја српског народа И, Београд, 1981. године, стр. 510.
[39] В. Ј. Ђурић, С. Ћирковић, В. Кораћ, Пећка патријаршија, Београд 1990, стр. 74.
[40] С. Марјановић Душанић, Владарске инсигније и државна симболика, стр. 58.
[41] М. Благојевић, Србија у доба Немањића, Од кнежевине до царства: 1168-1371, Београд 1989, стр. 162. (у даљем тексту
Србија у доба Немањића).
[42] С. Марјановић Душанић, Владарске инсигније, стр. 27; С. Марјановић Душанић, Владарска идеологија Немањића, Београд 1997, стр. 90.
[43] М. Благојевић, Србија у доба Немањића, Београд 1989, стр. 162.
[44] Исто, стр. 162.
[45] С. Марјановић Душанић, Владарска идеологија Немањића, Београд 1997, стр. 87.
[46] Исто
[47] М. Благојевић, Србија у доба Немањића, Београд 1989, стр. 162.
[48] Исто, стр. 162-163.
[49] Исто, стр. 164; С. Марјановић Душанић, Владарска идеологија, стр. 88.
[50] Исто, Владарска идеологија, стр. 92.
[51] С. Марјановић Душанић, Владарске инсигније и државна симболика, стр. 128, 129.
[52] Исто, стр. 128.
[53] Исто, стр. 58.
[54] М. Благојевић, Србија у доба Немањића, Београд, 1989. године, стр. 166.
[55] Исто, стр. 209.
[56] Исто, стр. 211.
[57] Р. Михаљчић, Два царства, Историја српског народа И, Београд, 1981. стр. 574.
[58] Исто, стр. 587.
[59] Исто, стр. 588.
[60] С. Марјановић Душанић, Владарске инсигније и државна симболика, стр. 64.
[61] Р. Михаљчић, Два царства, Историја српског народа И, Београд, 1981, стр. 588.
[62] Исто, стр. 590.
[63] М. Благојевић, Србија у доба Немањића, Београд 1989, стр. 219.
[64] Р. Михаљчић, Историја српског народа И, Београд, 1981, стр. 62.
[65] С. Марјановић Душанић, Владарске инсигније и државна симболика, стр. 64.
[66] Исто, стр. 64, 65.
[67] Ф. Баришић, Владарски чин кнеза Лазара. О кнезу Лазару, Београд, 1975, стр. 48-50; Д. Богдановић, Оживљавање немањићких
традиција, Историја српског народа ИИ, стр. 10.
[68] Ф. Баришић, Владарски чин кнеза Лазара, стр. 50; Д. Богдановић, Оживљавање немањићких традиција, Историја српског народа ИИ, стр. 10.
[69] Д. Богдановић, Оживљавање немањићких традиција, исто, стр. 12, 13.
[70] Г. Бабић, Владарске инсигније кнеза Лазаја, О кнезу Лазару, Београд, 1975, стр. 65, 66.
[71] Исто, стр. 66.
[72] С. Марјановић Душанић, Владарске инсигније и државна симболика, стр. 66.
[73] Г. Бабић, Владарске инсигније кнеза Лазара, стр. 68, 69.
[74] Исто, стр. 76.
[75] С. Ћирковић, Сугуби венац (Прилог историји краљевства у Босни), Зборник Филозофског факултета књ. ВИИИ, Споменица Михаила Динића
И, Београд, 1964, стр. 343.
[76] Исто, стр. 343.
[77] Исто, стр. 351.
[78] Исто, стр. 352.
[79] Исто, стр. 353.
[80] Исто, стр. 355.
[81] Исто, стр. 355.
[82] Исто, стр. 356.
[83] Исто, стр. 362-363.
[84] Н. Радојчић, Обред крунисања босанског краља Твртка И, Прилог историја крунисања српских владара у средњем веку, Београд,
1948. године, САН, Посебно издање књ. ЦXЛИИИ, Издавач друштвених наука, књ. 56, стр. 82.
[85] М. Благојевић, Врховна власт и државна управа, Историја српског народа ИИ, стр. 111.
[86] М. Благојевић, Немањићи и Лазаревићи, Београд, 2004, стр. 413.
[87] Ј. Калић, Велики преокрет, Историја српског народа ИИ, Београд 1982, стр. 65.
[88] А. Веселиновић, Држава српских деспота, Београд, 2006. године, стр. 28-30.
[89] Ј. Калић, Велики преокрет, Историја српског народа ИИ, стр. 66; М. Благојевић, Немањићи и Лазаревићи, стр. 413.
[90] Ј. Калић, Велики преокрет, Историја српског народа ИИ, стр. 66.
[91] Исто, стр. 83.
[92] С. Марјановић Душанић, Владарске инсигније и државна симболика, стр. 67-68.
[93] М. Благојевић, Врховна власт и државна управа, Историја српског народа ИИ, стр. 112.
[94] Ј. Калић, Доба привидног мира, Историја српског народа ИИ, стр. 214.
[95] М. Спремић, Почетак владавине Ђурђа Бранковића, Историја српског народа ИИ, стр. 219.
[96] М. Спремић, Противречности балканске политике, Историја српског народа ИИ, стр. 230.
[97] А. Веселиновић, Држава српских деспота, Београд 2006. године, стр. 29.
[98] М. Спремић, Почетак владавине Ђурђа Бранковића, Историја српског народа ИИ, стр. 226.
[99] А. Веселиновић, Држава српских деспота, Београд, 2006. стр. 29.
[100] Исто, стр. 70.
[101] Исто, стр. 70.
[102] С. Марјановић Душанић, Владарске инсигније и државна симболика, стр. 68.
[103] А. Веселиновић, Држава српских деспота, стр. 85.
[104] М. Спремић, Пропаст српске државе, Историја српског народа ИИ, стр. 310-313.
[105] А. Веселиновић, Држава српских деспота, стр. 92.
[106] С. Ћирковић, Последњи Бранковићи, Историја српског народа ИИ, стр. 461.
[107] Исто, Последњи деспоти, Историја српског народа ИИ, стр. 488-490.
[108] С. Ћирковић, Последњи Деспоти, Историја српског народа ИИ, стр. 481-487.
[109] С. Петковић, Велика обнова. Уметност првих деценија по обнови Пећке патријаршије, Историја српског народа ИИИ2, стр. 369.
[110] Р. Самарџић, Срби у ратовима Турске, до 1683. године, Историја српског народа ИИИ1, стр. 324.
[111] С. Петковић, Велика обнова. Уметност првих деценија по обнови Пећке патријаршије, Историја српског народа ИИИ2, стр. 370.
[112] Р. Самарџић, Срби у ратовима Турске, до 1683. године, Историја српског народа ИИИ1, стр. 328-329.
[113] Р. Л. Веселиновић, Срба у великом рату 1683-1699, Историја српског народа ИИИ1, стр. 526.
[114] Р. Самарџић, Срби у ратовима против Турске до 1683, Историја српског народа ИИИ1
[115] Р. Љушић, Вожд Карађорђе, биографија, Београд 2003, стр. 237.
[116] Р. Љушић, Кнежевина Србија (1830-1839), САНУ, Посебна издања, књ. ДЛXX, Одељење историјских наука, књ. 12, Београд
1986, стр. 8-13.
[117] Исто, стр. 12.
[118] С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, књ. ИИИ, Београд 1934, стр. 153.
[119] Видело, Орган Српске народне странке, бр. 36, Београд 23. 2. 1882. године.
[120] С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, књ. ИИИ, Београд 1934, стр. 42.
[121] Ј. Ковачевић, Средњовековна ношња балканских Словена, САН. Посебна издања, књ. ЦЦXВ, Историјски институт књ. 4,
Београд 1953, стр. 244.
[122] Српске новине бр. 97 и бр. 132, Београд 3. 5; и 15. 6. 1889.
[123] С. Јовановић, Влада Александра Обреновића, књ. И, Београд 1934, стр. 63.
[124] Д. Ацовић, Инсигније – знаци владарске власти, Инсигније династије Карађорђевић, Каталог изложбе Н. Сад, 2006. године, стр. 53.
[125] Исто, стр.75; Д. Живојиновић, Краљ Петар И Карађорђевић, књ. 2, Београд 1990, стр.83
[126] Д. Живојиновић, Краљ Петар И Карађорђевић, књ. 2, Београд 1990, стр. 82.
[127] Д. Живојиновић, Краљ Петар И Карађорђевић, књ. 2, Београд 1990, стр. 77.
[128] Д. Ацовић, Инсигније – знаци владарске власти, Инсигније династије Карађорђевић, Каталог изложбе Н. Сад, 2006. године, стр. 54.
[129] Б. Глигоријевић, Краљ Александар Карађорђевић, књ. 2, Београд 2002, стр. 29, 109-112.
[130] Б. Петрановић, Србија у Другом светском рату, Београд 1992, стр. 81.