Бакар се у црквеној уметности користио још од старозаветних времена. У време пророка Мојсија, жртвеник са припадајућом опремом и већином предмета у Скиниjи били су од бакра (Излазак). У Соломоновом храму два стуба су такође била бакарна (Прва књига о Царевима 7.15). Још од давнина бакар је служио за израду оружја, штитова и оклопа, као и капија на утврђењима – постајући симбол чврстине и снаге. Стога се и сматрало да предмети од бакра поседују заштитну моћ и да су способни да заштите здравље и живот човека. Потврду овоме можемо наћи у Старом Завету где је за лечење израелаца које су ујеле отровне змије, Мојсије сачинио бакарну Змију: „И начини Мојсије змију од мједи, и метну је на мотку, и кога год уједе змија он погледа у змију од мједи, и оздрави“. (Бројеви 21.9). Могуће је да је, због бакарне Змије која је била постављена на мотку у облику слова Т, и која се спомиње у Јеванђељу као прототип Крста Господњег (Ин 3.14), већина древних крстова и енколпиона у периоду од ХI–ХV. века било сачињено од бакра. Јефтиноћа материјала није сметала вези са светим предметима.
У каснијем периоду, многи овакви крстови су улагани у златне и сребрне реликвијаре као највећа драгоценост. У данашње време, поред крстића, од бакарних легура се израђују и кандила, кадионице, чираци, хороси, окови за Јеванђеља, окови икона и много тога још. Бакарни предмети могу имати превлаку од сребра или злата, и у том случају носе симболику драгоцених метала које у овом случају мењају.
Дрво, са корењем дубоко усађеним у земљу, и гранама устремљеним ка небу, код многих народа симболизује везу између два света – земаљског и небеског. Одвајкада познато као „дрво света“;, „дрво живота“ у многим древним религијама било је предмет поклоњења, као место где пребивају божанства. Код различитих народа, различите врсте дрвећа је било свето. Хришћанство је следило старозаветне традиције: у Библији се спомињу три основна света дрвета: јела, брест и шимшир (кедар, кипарис, палма). „Слава Ливанска теби ће доћи, јела, бријест и шимшир, да украсе мјесто светиње моје да би прославио мјесто ногу својих.“ — говорио је пророк Исаија (Исаија 60.13). По Предању, ове три врсте дрвета, након што су расле заједно, послужиле су као материјал за Крст Господњи. Уочљива је симболичка веза Часнога Крста и рајскога Дрвета Живота. Ове врсте дрвета поседују управо оне особине неопходне за хришћанску симболику. Оне су вечно зелене и дуго нетрулежне биљке. Дрво, као материјал, пре свега је симболички везано за Живототворни Часни Крст и са таквим значењем широко прихваћено у Цркви, тако да се предметима израђеним од њега придаје посебан сакрални значај. Познато је да су многи дуборезани крстови, ставротеке, панагије и иконе украшени скупоценим златним и сребрним оковима са усађеним драгим камењем. Није потребно нагласити, да су свете сцене, изрезане у дрвету, главна вредност оваквог златарског цркеног предмета.
Кипарис и певг (врста палме) су најчешће коришћене врсте дрвета за израду икона у плитком рељефу у Источној Цркви. Поред симболичке везе са дрветом Часног Крста, палма је од најранијих времена симбол победе. У хришћанству палма је симбол духовне победе, рађања у Духу и Васкрсења. Потврду назначене симболике налазимо у Новом Завету. То су палмине гранчице приликом улаза Господњег у Јерусалим и палмине гранчице у рукама праведника који стајаше пред престолом и Јагњетом у Небеском Јерусалиму (Откривење 7.9).
У данашње време традиција дуборезања светих сцена живи и развија се. Од дрвета се се режу монашки крстови, као и напрсни крстови и панагије.
Слоновача је одвајкада била драгоцен материјал. У старој Грчкој су од плочица слоноваче и злата рађене величанствене статуе богова (радови Фидије и Поликлета) које су тежиле по неколико тона. У Израелу у време Царства слонова кост је коришћена не само за ситне украсе, већ и у дворској архитектури и декорацији ентеријера (Прва Књига о Царевима. 10.18 и 22.39). У хришћанској уметности у позно-античком и средњевековном периоду, овај материјал је коришћен махом за израду ситне пластике. Многобројни предмети из тог периода који су изрезани у слоновој кости, познати су под једним заједничким називом – аворије (од енглеске речи- ivory — слоновача). То су резбарене иконе, иконографски диптиси и триптиси, крстови, кивоти–реликвијари, пиксидије (округле кутијице за чување просфоре), итд.
Због особина кости као што су белина и чврстина, она је симбол чистоте и снаге духа. Њена отпорност на распадање (нетрулежност) учинила је да кост поприми и симбол светости. Заједно са изузетним физичким особинама као што су густина и равномерност, слоновача је идеалан материјал за израду минијатурног иконографског рељефа. У данашње време употреба слоноваче је забрањена, тако да се у Русији за резбарење користе скелетни остатци мамута који се неретко проналазе на руском северу, као и очњаци моржа, које Руси често називају „рибљи зуб“. Као и црквени предмети од дрвета и они урађени у кости могу бити опремљени скупоценим златим и сребрним оковима са драгим камењем.
Седеф (Мајка бисера)— унутрашњи слој бисерне шкољке- је још један материјал који се користи у црквеној уметности. Као што се и из назива наслућује, његова симболичка вредност је у многоме повезана са бисером. Бисерна шкољка нас подсећа на Богородицу, коју су Свети Оци поредили са шкољком која носи Божански бисер. Уметнички мотив шкољке је широко коришћен у црквеној уметности, тако да се често среће у луковима и нишама византијских храмова, понекад са крстом унутра, а у Русији на венцима Царских Двери. На византијским предметима од слоноваче из VI века, ореоли изнад глава светаца често су представљани у облику шкољке. Шкољка је често симболизовала светост и божанско порекло царске власти.
Као материјал, седеф, у погледу своје формалне сличност и везе са бисером, може носити и његову симболику. Главна вредност бисера се састоји у његовој представи Царства Небеског. И као што се каже у Јеванђељу по Матеји: „…Још је Царство небеско као човјек трговац који тражи добра бисера. Па кад нађе једно многоцјено зрно бисера, отиде и продаде све што имаше и купи га“ (Матеја 13.46). Дванаест врата Небеског Јерусалима, према Јовану Богослову, „била су свака од по једног бисера“ (Откривење 21.21). Могуће је да мотив шкољке на венцима Царских Двери у великој мери указује на њихову симболичку везу са бисерним вратима Небеског Града. Стога је седеф симбол Богородице, Оваплоћења, Светости и Царства Небеског. Са оваквим значењем, у црквеној уметности се користи за израду крстића и иконица као и за велике резбарене иконе и престоне крстове. Од XVII века до данашњих дана, традиционално место израде реликвија од седефа је Света Земља.
Седеф се не користи само као материал за резбарење, већ и као декорација у малим фрагментима. У овом случају његово симболичко значење је исто као и ситних бисера који се ређају у низовима на оковима икона и Јеванђеља, крстовима, панагијама и златовезу. Ови низови бисера не представљају самога Христа нити Царство Небеско, као што је случај са једним крупним бисером, већ реч Божју, Јеванђеоску Истину. И као што рече Христ апостолима: „Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се не растргну вас“ (Матеј 7.6). Примера ради, четири бисера који се често срећу на четири крака напрсних крстова, представљају четири Јеванђеља.
Као што је и случај са перцепцијом симболике боја, при раду са природним материјалима неопходно је избећи буквално поимање симболичког значења. Тим пре, што један материјал може имати неколико значења, како блиских по смислу, тако и удаљених, а различити материјали могу носити идентично или слично значење. Духовни смисао се открива тек у контексту целокупног јувелирско-златарског рада имајући у виду његову намену, форму, уметничко решење, састав материјала и њихово садејство у целокупној композицији.
Израда црквених златарских предмета се може поредити са богослужењем, где се, уместо речи, користе природни материјали устројени у специфичну мелодичну форму, добијајући на тај начин посебан духовно-естетски призвук. У сложенијем раду, хармонија различитих материјала подсећа на редослед и поредак у литургији, а једноставније дело на кратку молитву. Но, у оба случаја нису важне само исправне речи и делање, већ стремљење нашег срца према Христу.
