Два основна драгоцена метала у употреби у црквеној уметности су — злато и сребро. Упркос чињеници да је већина црквених предмета израђена од сребра, злато је на првом месту по симболичкој хијерархији. Такође, ако погледамо црквену уметност у целини, укључујући иконографију и храмовну архитектуру, показаће се да је злато и у квантитативном смислу на првом месту.
Прва и основна вредност злата је та што га доживљавамо као светлост, те га можемо га назвати „апсолутном метафором светлости“. Ова симболика није везана искључиво за хришћанство, већ се може наћи и код старих Грка и старословенских култура, за које је „злато — ватра која сија у ноћи“. С друге стране, светлост у Хришћанству је симбол божанственога: «…да је Бог свјетлост, и таме у њему нема никакве.» (I Посланица Јована 1.5.). Према томе злато као — „апсолутна метафора светлости“;, представља „апсолутну метафору Бога“, те се може рећи да светлост није суштина Бога, већ његова енергија.
Светлост као духовни симбол има неколико вредности. С једне стране, то је — јасноћа, која открива суштину постојања. У Јеванђељу по Јовану каже се: «А Исус им рече: Још је мало времена свјетлост са вама; идите док свјетлост имате да вас тама не обузме; а ко иде по тами не зна куда иде» (Јован XII.35). С друге стране, светлост је блистање Божанске Славе, – „И слава Господња бјеше по виђењу као огањ који сажиже…“ (Излазак XXIV.17), светлост, од које је ослепео прогонитељ Савла и духовно прогледао апостол Павле (Дела апостолска XXII.11). Прецизно говорећи, злато у великој мери може одаслати „заслепљујући сјај“ у комбинацији са „тајанственим мраком“, што је , према учењу Дионисија Ареопагите, синоним за божанску светлост: „Ова светлост је чулима непојмива због невиђеног сјаја и уједно недостижна због богатства суштинског светла, а у тај тајанствени мрак улази онај који је успео да спозна и види Бога не видом и сазнањем, већ онај који је ваистину успео да се уздигне изнад вида и сазнања…“.
Оба својства ове светлости — прозрачна јасноћа и јако блештавило, изражена кроз супстанце стакла и злата, описују изглед Небеског Јерусалима: «…а Град злато чисто, слично стаклу чистом». (Откривење XXI.18). У хришћанској уметности ови квалитети се материјализују у прозирности витража католичке цркве и златном сјају византијских мозаика и православних икона. У наведеном примеру одсликава се фундаментална разлика теолошких погледа Запада и Истока. У православној цркви, вредност злата се огледа у његовој симболици Божанске нестварне светлости, Божанске Славе. С тим разлогом злато се и користи у иконографији и у црквеном златарству. Злато се такође може везати посебно за анђеле као персонификацијом Божанске Славе. Познате су византијске гравиране иконе са мотивом Архангела Михајла.
Следећа вредност злата је такође у вези са светлошћу, и то са сунчевом светлошћу. Оваква симболика је нераздвојива од многих пре-хришћанских култура. Злато је редовно било довођено у везу са Сунцем, а сребро са Месецом. Хришћанство је усвојило овакву симболику, формирајући нови след симбола: злато је — симбол Сунца, а Сунце је — симбол Христа. Епитет Христа, по речима пророка Малахије је «Сунце Правде» (IV.2). Сунце је одувек довођено у везу са са световним царевима, па је стога и царски симбол, а злато — због својих особина као симбол царског достојанства. Из тог разлога су мудраци и даривали злато младенцу Христу као месијанском цару, „Цару Славе“. Регалије световних царева су углавном израђиване од злата, а већина царских поклона и дариваних богослужбених предмета царским храмовима су израђени од злата.
У директној вези са златом је и други драгоцени метал – сребро, чија је превасходна вредност везана за моралну чистоту, светост и непорочност. Тим вредностима су допринеле и особине сребра да има изузетну белину и моћ да спречи процесе распадања и труљења. Вероватно због ове задње особине, сребру су одвајкада приписиване чаробна својства, и моћ да одагна зле силе. Иако су оба метала симбол непорочности, духовног и телесног итегритета, а не симбол штетности и шкодљивости, злато и сребро се донекле разликују по свом значају. Ако је злато апсолутни и Божански симбол, сребро у већој мери одражава живу природу човека. Стога је сребро идеално за израду појединачних сакралних предмета као што су крстићи, иконице и слични предмети који долазе у додир са прљавштином, болешћу, а на духовном плану са грехом. Особина сребра да временом тамни симболизује посрнулу природу Адамову. Сребрни крст, поред духовне потпоре, указаће на здравстве поремећаје код човека. Наши претци су користили ову особину сребра како би пратили здравствено стање деце. Сребрни крстић ношен уз тело или дечја сребрна наушница спречавали су, по веровању, појаву болести.
Као симбол непорочности, сребро и злато симболизују девичанску чистоту па се и доводе у везу са Богородицом. Штавише, сребро је чешће основни симбол Мајке Божје, као и позлата у својству замене за чисто злато. Као одраз Божанског светла, позлата је често присутна на сребру. Она може у потпуности прекривати предмет, прилближавајући га симболичком значењу чистога злата, а може бити присутна и фрагментарно, стварајући симболичку комбинацију два метала. Оваква композиција боја често се користи у представама Откривења, симболизујући светост (сребро), која се налази у зрацима Божје Славе (злато).
Постоји још једна додатна симболичка вредност злата и сребра, која је у вези са процесом топљења и пречишћавања ових метала. То је симбол преображења, просветљења, аскезе и мучеништва. Код свих народа процес топљења и ливења метала носи одређену магијску конотацију. Међутим, у хришћанству тај процес је у дубокој вези са искушењем и преображењем човечје душе. На свом путу до сјаја злато и сребро пролазе кроз огањ: „Топионица је за сребро и пећ за злато, а срца искушава Господ“, каже се у Старом Завету (књига прича Соломунових XVII.3). Сличне мисли се налазе и у Новом Завету: И анђелу Цркве у Лаодикији чији дух није «ни студен ни врућ», каже се: „Савјетујем ти да купиш од мене злата огњем жеженога, да се обогатиш;…“ (Откривење III.18).
Још једно значење сребра је — Јеванђеоско красноречје, тачније речено — симбол Истине. Ово је засновано на стиховима Псалма 11.7, и такође је повезано са процесом топљења: „Ријечи су Господње ријечи чисте, сребро у ватри очишћено од земље, седам пута претопљено“.
