У симболичком језику црквене уметности, боја се јавља као средство преношења спознаје о Богу и духовном свету. Симболика боја у православној иконографији и мозаику Источне цркве доживела је свој процват. Боје које се користе на иконама морају се схватити условно, оне нису привезане форми и, као све остало на икони, служе задатку откривања духовне суштине, кроз приказ преображења и осветљења Божанском бојом. Стари иконописци су користили релативно малу количину боја, без полутонова, често прибегавајући контрастним комбинацијама. Чистотом и интензивношћу боја дочаравао се сјај преображене материје.

Поимање боја происходило је из њиховог садејства и јединства. Образ иконе није стваран мешањем светлих тонова тачно одређеног порекла, као што се то дешава на сликама, већ иконе сијају изнутра. Божанско светло се преноси помоћу танке златне фолије и помоћу светлих поља на лицима светаца. Аналогно иконографији, у црквеном златарству то се постиже помоћу технике ћелијског емајла коју су византијски златари, а у каснијем периоду и мајстори кијевске Русије, обилато користили. Помоћу ове технике било је могуће стварати минијатурне иконе на којима су боје, као и на живописаним иконама, имале исти значај и симболику. Шта више, захваљујући малим димензијама, подесности предмета и бољој условности боја, као и због својства емајла да сија изнутра, боје су добијале на значају. Одељци – ћелије, које су међусобно делиле боје преузимају улогу злата на иконама. Додатна симболичка вредност је добијана печењем емајла у пећима.

Симболичка вредност палете основних боја коришћених у хришћанској уметности током дугог историјског периода није круто дефинисана таблица вредности, већ је треба узети условно. Често једна боја носи више значења, понекад супроставњених. Посебну сложеност носе међусобно помешане боје.Да би смо разумели највише значење симболичког језика неопходно је да, како је учио свети Максим Исповедник, посматрамо духом — духовно, а не толико телесним очима — телесно», развијајући на тај начин способност разума да се издигне од „доњега“ ка „горњем“. Бела симбол невиности душе, чистоте и светости; боја анђеоске одежде и преображеног и васкрслог Исуса. Као и у иконографији, у златарству бело означава рај. Примера ради, на многим напрсним крстовима рађеним техником емајла бели ореол представља или мења криптограм МЛРБ, говори о Спаситељевом васпостављању изгубљеног раја.

Тегет — симбол тајне, Божанске недокучивости, вечности, истине, откривења, мудрости. Боја апостолске одежде.

Голубља — боја Неба и одежде Божје Матери, симболизује духовну чистоту, и сходно томе — поверење и верност у браку.

Зелена — боја пролећа и вегетације; назначава победу живота над смрти и Вечни Живот који нам Спаситељ дарује. Симболизује Христа као Животодавца а Крст као Дрво Живота. Упркос основне позитивне природе јарко зелене боје, бледо зелена боја се може довести у везу са сотоном и смрћу.

Црвена — боја огња Небеског прочишћења, боја животодавне топлоте — симбол живота. Боја крви; дакле симбол жртве и Васкрса. Боја одежди светих мученика.

Пурпурна — симбол царске власти, победе. Боја одежди светих царева и кнежева. Понекад се користи као симбол Бога Оца.

Златна — боја злата, означава Божанску светлост — као апсолутну метафору Бога:«…Бог је свјетлост, и таме у њему нема никакве.» (И Посланица Јована 1.5.). Злато је — симбол сунца и царске части, а сходно томе Исуса као сина Истине и Цара Славе. Такође симболизује љубав, праву Истину.

Жута — има две суспротне вредности. Прва, када подсећа на златно жуту боју — носи целокупну позитивну симболику злата. Али ако је тамно жута, онда назначава издају, амбицију, себичлук. То је боја Јуде Искариота.

Сребрна — носи симболику беле и плаве боје. Она је симбол чистототе , и симбол Јеванђеоског красноречја. Овај други симбол се наслања на стихове из Псалма 11.7: «Ријечи су Господње ријечи чисте, сребро у ватри очишћено од земље, седам пута претопљено».

Ружичаста — симболизује детињство.

Тиркизна — симболизује младост.

Лила — симболизује тугу и жалост.

Браон — боја земље, означава понизност, сиромаштво, одрицање од овоземањског. У том смислу може се видети на иконама као боја одежди светаца и Богородице, и као боја одежди неких западних монашких редова.

Црна — боја принца таме, симболизује тугу, болест, грех и сходно томе негацију и одрицање од овоземањског. (одежда монаха и свештеника). Међутим, у комбинацији са белом бојом симболизује смирење и непорочност. Црна, повезана са тегет бојом, симболизује дубоку тајну, а са зеленом — дубоку старост.

Сива — боја пепела, симболизује тугу и мртвеност, или смирење, смртност тела и бесмртност душе.