Трговачке књиге браће Кабужић (Caboga) 1426–1433. (Squarço – Подсјетник, Дневник и Главна књига) из Дубровачког архива пружају нова сазнања о високом степену обраде и о саставу племенитих метала из српских средњовjековних рудника. Прије свега, да је отпад који је настао приликом пречишћавања пликог у фино сребро био бакар. Чак је и наведена цијена овог поступка. У Скварчу се у двије ставке на рачуну из 1430. године налазе досад непознати подаци о гламском сребру, у чијем је саставу, поред злата, било и бакра, с тим да је тачно одређен њихов однос по једној литри. Изузев Трговачких књига браће Кабужић, остали писани извори и досадашња геолошка истраживања не дају никакве наговјештаје о присуству бакра у рудницима са гламским сребром.

Производња и трговина племенитим металима из српских рудника била је досад предмет многих студија, с обзиром на њихову улогу у интензивном Зборник радова Византолошког института L, 2013 Recueil des travaux de l’Institut d’études byzantines L, 2013 854 ЗРВИ L (2013) 853–861 развоју српске привреде, друштва и културе. У оквиру ових студија узимана су у обзир у разматрања и многе теме у вези са рударском производњом, обрадом, као и врстама племенитих метала.

Овај рад је покушај да се о тим питањима сазна нешто више на основу Трговачких књига браће Кабужић (Caboga) 1426–1433. из Дубровачког архива. При томе су узети у обзир и подаци из њиховог Squarço (Подсјетника), који, за разлику од Дневника и Главне књиге, није објављен.

Одвајање племенитих метала од руде била је посебна дјелатност. Послије дугог и сложеног процеса, на огњишту је остајало сребро које се називало плико. Међутим, сребро из овог првог топљења није било још потпуно чисто, те се даље пречишћавало новим топљењем. Овај завршни поступак, тј. пречишћавање пликог, непречишћеног сребра у латинским изворима се називао affinatio, иначе у старом рударском праву, фињање, жежење сребра.(1) Тек тако добијено сребро, под називом фино сребро (argento fino), постаје важан предмет трговине, знатно вриједнији од непречишћеног сребра.

Дуго се претпостављало да су се метали из Србије извозили, а затим пречишћавали једино у Венецији. Међутим, у јесен 1320. године у Котору је, према уговору, годину дана радио Млечанин Лука Балдарија (Luca Baldaria), afinator, и то за плату од девет либара венецијанских гроша. Његов посао је сва како био везан за пречишћавање неког метала.(2) У Дубровнику је до 1421. године било слободно да свако пречишћава своје сребро. Међутим, у јуну те године, Велико вијеће је одлучило да се у ковници удеси нарочито мјесто за чишћење сребра. Златарима је посебно дозвољено да за своје потребе чисте до десет литара сребра.(3) Познато је да се у ковнице новца примало само пречишћено сребро (argento fino), једино употребљиво за новчану масу. Тако, на примјер, Компанија браће Кабужић купила је 4. јула 1428. године за ковницу четири литра финог сребра по цијени од 22 перпера по једном литру.(4) Поступак пречишћавања пликог у фино сребро почео је рано да се примјењује и у самим рудницима и рударским градовима у Србији. На то указује и појава сребрног новца из Брскова 1276. године, гдје се 1280. први пут спомиње и ковница новца.(5) Временом се Приштина, важан трговачки центар у близини главних рудника, често наводи као једно од мјеста гдје се куповало и рафинисало сребро. У Приштини се, 1418. године, јављају браћа Милиновићи из Дубровника као власници неке справе која пречишћава сребро (affinatio argenti).(6)

Рафинација сребра, припрема посуда. Гравура De Re Metallica (On Nature of Metals), by Georg Agricola, објављено у Базелу 1561 од.; Museo Nazionale della Scienza e della Tecnologia ‘Leonardo Da Vinci’, Milan, Italy;

У Сребреници се такође вршила рафинација сребра.(7) Српски владари и феудалци су настојали да овај поступак одрже под контролом. Тако је и Ђурађ Вуковић, син Вука Бранковића, наредио је да се све сребро мора пречишћавати у његовој царинарници.(8) Технологија топљења може се у знатној мјери реконструисати. Поред главних топионица, понекад су се у њиховој близини налазиле мање пећи за пречишћавање, тзв. чистила или чистиље. Те мање рафинерије су могле бити и удаљене од мјеста рударске производње. Неки од поступака пречишћавања и оплемењивања вршени су, слично као и у Дубровнику, у златарским радио ницама, или при ковницама.(9) Пречишћавање племенитих метала обављала је особа која се називала afinar, afinator, а у старом рударском праву чистилац.

Сазнања о овој дјелатности су прилично оскудна. Да је то био очигледно уносан посао показује и понуда коју је у јуну 1429. године један пречишћивач племенитих метала, чак из Напуља, дао дубровачкој влади. У Србији су свакако, поред Дубровчана, у ову дјелатност били упућени и домаћи људи. У Сребреници је по имену познат неки Радин, afinar.(10) Непречишћено сребро, подвргнуто процесу пречишћавања, редовно је губило један дио своје тежине. Тако је, одређена количина сребра мјерена ad pondus de Srebreniza изгубила пречишћавањем једну унчу сребра на сваку литру, односно 8,5%.(11) Према подацима турског документа из 1488. године, сребро је садржавало око 16,6% непречишћених метала, због тога је током пречишћавања губило 16,6% од своје тежине.(12) Осим наведеног примјера из Сребренице, из савремених извора није познато колико се губило приликом рафинације племенитих метала из српских рудника. Још мање се зна од којих се метала састојао тај отпад. Углавном се заступало гледиште да су се племенити метали ослобађали из руде путем олова. У том погледу не могу нам помоћи досадашња истраживања шљаке геолога око рудника. Писани извори разног садржаја, па чак и огромна грађа из Дубровачког архива, која доноси најсадржајније податке о свим областима производње српских рудника, не дају о томе никакав наговештај.

Подаци који бацају ново свјетло на обраду и састав племенитих метала налазе се у Трговачким књигама браће Кабужић, прво у Скварчу (Подсјетнику). Ту су Кабужићи током дана заводили разне биљешке текућих послова. Исто вече су их сређивали и у сажетом облику преносили у Дневник. При томе су испуштени подаци за које се сматрало да нису важни за даље књижење. Управо ти ис пуштени и занемарени подаци за нашу тему имају посебан значај.

У Скварчу Трговачких књига браће Кабужић, 28. октобра 1427. године, за веден је рачун у коме се наводи да је afinia L. 56 o.1 s.4 d’argento trasi d’argento fi no L. 50 o.2 s.4, тј. да се пречишћавањем L. 56 o. 1 s. 4 добило L. 50 o. 2 s. 4 финог сребра. На лијевој страни истог рачуна стоји pagia per afinar a rame pp. 3 go 4, односно да се платило за пречишћавање од бакра pp. 3 go 4.(13) Ова ставка се понавља и у Главној књизи, гдје се наводи да је Компанија дужна да плати per afinatura a rame duc. 1.(14) Сљедећег дана, 29. октобра 1429, на рачуну, такође у Скварчу, послато је у Пезаро d’argento fino in 2,5 peçe L. 50 o.2 s.4 и достављено сер Бартолу и Франческу Ардовинију.(15) У даљем поступку преношења овог рачуна из Скварча у Дневник, а затим у неколико наврата и у Главну књигу, наглашавано је да се ради о argento fino L. 50 o. 2 s. 4 и да је ова количина добијена пречишћавањем L. 56 o.1 s. 4 сребра. Пошто је продаја сребра у Пезару обављена, Peroçi de la Luna је остварену зараду, путем мјенице, преко Pircho di Tanus-a доставио браћи Кабужић.(16) Дакле, компанија браће Кабужић у својој режији обавила је пречишћавање наведеног сребра, што објашњава чињеницу да се ради о усамљеном податку овом поступку.

Из ових рачуна по први пут поуздано сазнајемо да је бакар био пратећи метал сребру и да се тек његовим пречишћавањем добијало фино сребро. У ствари, бакар је био отпад који је настао пречишћавањем, а износио је око 10,5% од укупне количине. Од посебног значаја је и податак о цијени тога поступка која
је износила 3 перпера 4 гроша, односно један дукат.(17) Разлика у цијени између финог сребра (око 7,5 дуката) и непречишћеног сребра (око 6,5 дуката) креће се око један дукат, а то је управо она цијена којом
се плаћало пречишћавање (affinatura) сребра, како свједочи наведени податак из Скварча.(18) Према томе, на основу цијена, може се поуздано одредити о којој се врсти сребра ради, непречишћеном или фином, иако то увијек није изричито наглашено. Тиме се искључује претпоставка да је дошло до колебања цијена на тржишту или лошијег квалитета сребра. Узимајући све ово у обзир, браћа Кабужић су трговали много већим количинама финог сребра него што се то до сада претпостављало. То потврђују и подаци о фином сребру на рачунима Argentum у Главној књизи.(19) Уколико су поред одређених количина цијене ниже од цијена финог сребра, ради се, у ствари, о непречишћеном сребру, пликом сребру, како у неким случајевима подаци то изричито потврђују.

Браћа Кабужић су трговали и сребром из рудника Средње Босне. Оно је исказано у Трговачким књигама браће Кабужић искључиво као плико (plicho). Наиме, на рачунима у Главној књизи заведено је под називом Plichо di Bosna, argento di Bosna, Viago di Souisochi.(20) Рачуни Viago di Souisochi и Plichо di Bosna садрже и податке о цијенама приликом куповине пликог сребра. У просјеку, оне износе око 6 дуката.(21) То је управо цијена пликог сребра, коју су браћа Кабужић иначе плаћали за ову врсту сребра. Чињеница да браћа Кабужић извозе само плико сребро наводи на закључак да се у Средњој Босни није примјењивао про-
цес рафинације, па према томе ни металуршка техника није била развијена као у осталим рударским базенима.

Одвајање злата од сребра обављано је у прво вријеме у Венецији. Међутим, у документу насталом средином октобра 1335. године забиљежено је да се проценат злата у сребру може испитати у Дубровнику, Србији или Венецији. Исте године, у Котору се помиње мајстор Раден, који се бавио овим послом (Raden, magister divisionis auri argenti).(22) Злато је одвајано и хемијским путем, при чему се знало за материје које су при топљењу служиле за везивање појединих хемијских елемената.(23) Марин Адамовић, которски златар у Дубровнику, узео је у априлу 1424. године неког Бартола да му за плату мокрим путем одваја злато од сребра, тј. да направи воду и све ствари које су за то потребне (partire oro d’argento zoe di fare aqua et tote cose che bisogna per detto)(24).

У вези са рафинацијом гламског сребра у Дубровнику посебно су занимљива запажања дубровачких хроничара. Тако је анонимни дубровачкиљетописац забиљежио 1279. године да је од велике количине гламског сребра пристиглог у Дубровик знатан дио тајно превезен у Венецију, тако да су млетачки трговци зарађивали 200% на уложени новац. Знатно доцније дубровачки хроничар из XVII вијека изричито наводи да су дубровачки трговци долазили до необичних добити од 250% у односу на цијене гламског сребра у Србији, а затим пречишћено продавали у Венецији.(25) Без обзира на претеривања, казивања дубровачких хроничара указују на појаву која сигурно није била ријетка. Упоредо са развојем рударства све је више података о одвајању злата од сребра у Србији. У томe учествују дубровачки трговци, међу којима се бављењем овим послом нарочито истиче Никола Тврткa Главић. Он и његов компањон Никола Живолиновић склопили су 1428. године уговор са златаром Влатком Радетићем да иде у Србију, у Приштину и у друга мјеста, гдје треба да примјени своје знање.(26) Идуће године Никола Твртка Главић увози шалитру, потребну у процесу одвајања злата од сребра. У Србију се увозила преко Дубровника.(27)

Поред података о цијени пречишћавања пликог у фино сребро, Трговачке књиге браће Кабужић садрже и податке о трошковима поступка одвајања злата од сребра. Тако, уз сваку пошиљку гламског сребра, поред наведеног процента злата одбија се и 10 гроша по једном литру per partidura, тј. трошкови за одвајање злата од сребра.(28) У случајевима гдје се само наводи abatando go. 10 per L. такође се ради о partiduri, иако је ријеч partidura изостала.(29) Често се изричито наглашава да трошкови око partidure иду на рачун компаније (a nostro risicho).

Понекад се истиче да ће се ови трошкови подмирити од зараде коју ће браћа Кабужић остварити са компањоном, као што је био нпр. Marcho di Ratcho.(30) Скварчо садржи и досада непознате податке о саставу гламског сребра. Наиме, 28. јануара 1430. заведен је рачун у коме се наводи да Radouan die aver per argento L. 1 o. 5 s. 4 tine in rame o. 2 s. 1 per L. tine in oro o. 3 s. 0 ch. 10. Цијена овог гламског сребра износила је 25 дуката и 10 гроша по једној литри.

Друга ставка на истом рачуну наводи, такође, одређену количину гламског сребра, и то L. 3 o. 8 tine in rame o. 2,5 per L. tien in oro o. 2 s. 3 ch. 4, по цијени од 21 дуката и 23 гроша по литри.(31) Из оба случаја први пут сазнајемо да је у гламском сребру, поред злата, било и бакра, с тим да је тачно одређен проценат бакра, као и проценат злата у једној литри. Очигледно да је цијена једне литре гламског сребра овисила од односа бакра и злата које је она садржавала.

У првом случају, гдје је проценат бакра био нижи, цијена гламског сребра је била виша (25 дуката, 10 гроша по једној литри). И обрнуто, у другој ставки овог рачуна цијена гламског сребра је нижа, јер је проценат бакра виши (21 дукат, 23 гроша по једној литри).

У Дневнику и Главној књизи је, поред цијена злата по једној унчи (6 дуката), наведена на рачунима гламског сребра (Аrgento indorato) уз поједине пошиљке, и цијена сребра, око 7,5 дуката по једној литри.32 Чак се у неким случајевима изричито наводи претходни поступак пречишћавања гламског сребра. Тако у Дневнику стоји да је Живко Радић, иначе компањон браће Кабужић, 25. септембра 1429. примио од Вукосава L. 1 o. 6 s. 2 afini resto L. 1 o. 3 ch. 5 tine o. 3 s. 0. гламског сребра.(33) Дакле, послије пречишћавања, првобитна количина гламског сребра је смањена за око двије унче по једној литри. Према томе, у саставу гламског сребра било је и бакра. То је, у ствари, проценат бакра у односу на злато у једној литри гламског сребра, како је то изричито наведено у Скварчу од 28. јануара 1430. године.

У налазиштима у руднику Рудник, поред сребра и олова, било је и бакра, и то у количинама довољним за извоз.(34) Међутим, у писаним изворима, изузев Трговачких књига браће Кабужић, нема помена о бакру у најважнијим рудницима гламског сребра (нпр. Ново Брдо).(35) Истраживања на терену нису дала другачије резултате.(36)

Према истраживањима геолога, металуршка техника је у Србији била врло развијена.(37) И поред тога постоје велика размимоилажења између историчара и геолога, с тим што геолози увелико умањују квалитет и обим производа српских рудника. То нарочито долази до изражаја у случају Новог Брда, највећег српског рудника познатог по производњи сребра и златоносног сребра.(38) Иако о интензивној рударској дјелатности Новог Брда свједоче бројна шљакишта у непосредној и даљој околини града, поједини геолози доводе у питање и тачност свих писаних података, те, према томе, тврде да је рударска вриједност Новог Брда увелико преувеличавана.(39)

За разлику од наведених гледишта, узимајући у обзир податке из дубровачке грађе о високом проценту злата у новобрдском сребру (чак до 25%), В. Симић наглашава да питање проналаска богатих златоносних руда на неком од новобрдских рудишта постаје врло интересантно за истраживаче. Тим прије што се у досадашњим истраживањима није водило рачуна о злату.(40) Најновији подаци из Трговачких књига браће Кабужић о присуству бакра у сребру и у гламском сребру вјероватно ће и истраживања геолога проширити и у том правцу.(41)

Дакле, изузев Трговачких књига браће Кабужић, остали писани извори и досадашња геолошка истраживања не дају никакве наговјештаје о присуству бакра у рудницима са гламским сребром.

1 В. Скарић, Старо рударско право и техника у Србији и Босни, Београд 1939, 87–88.
2 Р. Ћук, Србија и Венеција у XIII и XIV веку, Београд 1986, 104, нап. 35, 136.
3 И. Воје, Argentum de glama, Историјски часопис 16–17 (1970) 34; М. Решетар, Дубровачка
нумизматика I, Београд 1924, 157.
4 Д. Ковачевић-Којић, Трговачке књиге браће Кабужић (Caboga) 1426–1433, Споменик САНУ
137. Одељење историјских наука 11 (1999) 230. Године 1430. у Дубровнику се спомиње рафинерија
сребра, гдје се прерађивало и пречишћавало сребро увезено из Србије и Босне. И. Воје, Argentum
de glama, 34; V. Simić, Istorijski razvoj našeg rudarstva, Beograd 1951, 41.
5 Р. Ћук, Србија и Венеција, 23–24, напомена 14. Према једном документу унутрашња
вриједност српског новца одговарала је пречишћеном сребру. Р. Ћук, Србија и Венеција, 29.
6 К. Јиречек, Историја Срба II, Београд 1952, 425.
7 М. Динић, За историју рударства у средњовековној Србији и Босни II, Београд 1962, 86; С.
Ћирковић, Производња злата, сребра и бакра у централним областима Балкана до почетка Новог
века, Работници, војници, духовници. Друштва средњовековног Балкана, Београд 1997, 87; Д.
Ковачевић-Којић, Средњовјековна Сребреница XIV–XV вијек, Београд 2010, 32.
8 V. Simić, Za istoriju rudarstva, 44.
9 Реконструкцију В. Скарића (Старо рударско право и техника, 81–88) потврдили су и ново-
откривени извори. С. Ћирковић, Производња злата, сребра и бакра, 87, нап. 35; С. Ћирковић, Д.
Ковачевић-Којић, Р. Ћук, Старо српско рударство, Београд 2002, 59 (С. Ћирковић).
10 Б. Храбак, „Дубровачко“ сребро у Италији и Каталонији у XIV, XV и XVI веку, Историјски
гласник 1–2 (1980) 63; Д. Ковачевић-Којић, Средњовјековна Сребреница, 32.
11 С. Ћирковић, Производња злата, сребра и бакра, 87, нап. 37; М. Динић, За историју рудар-
ства II, 86.
12 N. Beldiceanu, Les actes des premiers sultans conservés dans les manuscrits turcs de la
Bibliothèque Nationale à Paris II, Règlements miniers 1390–1512, Paris 1964, 83.
856 ЗРВИ L (2013) 853–861
13 HAD, Privata, Libro di negozio Nicolo Luca Caboga, 28/3: Squarço, fol. 18′, 28. X 1427.
14 Д. Ковачевић-Којић, Трговачке књиге браће Кабужић (Caboga), 197, 24. II 1428.
15 Libro di negozio, Squarço, fol. 19, 29. X 1427.
16 Д. Ковачевић-Којић, Трговачке књиге браће Кабужић (Caboga), 46, 5. XI 1427; 183, 5. XI
1427; 188, 5. XI 1427; 196, 15. III 1428; 197, 15. III 1428.
17 Упор. нап. 15 и 16.
18 Упор. нап. 13 и 14.
19 Д. Ковачевић-Којић, Трговачке књиге браће Кабужић (Caboga), 156, 158, 172, 198, 208, 228,
252, 280, 282, 320, 322.
20 D. Kovačević-Kojić, Pliko srebro iz Srednje Bosne u trgovačkim knjigama braće Kabužić
(1426–1433), Spomenica akademika Marka Šunjića (1927–1998), Sarajevo 2010, 59–68.
21 D. Kovačević-Kojić, Pliko srebro iz Srednje Bosne, 63.
22 Старо српско рударство, 71 (Р. Ћук).
23 Б. Храбак, Дубровчани у рударству и увозно-извозној трговини Косова 1455–1700,
Врањски гласник 17 (1984) 4.
24 И. Воје, Argentum de glama, 34, нап. 109.
25 Б. Храбак, „Дубровачко“ сребро у Италији и Каталонији, 68–76.
858 ЗРВИ L (2013) 853–861
26 Д. Ковачевић-Којић, Никола Твртка Главић и Никола Живолиновић у трговачким књигама
браће Кабужић, Историјски часопис 40–41 (1995) 9.
27 Salnitrium et alia necessaria pro dividendo aurum ab argento, К. Јиречек, Историја Срба II,
425; С. Ћирковић, Производња злата, сребра и бакра, 87–88; Д. Ковачевић-Којић, Никола Твртка
Главић и Никола Живолиновић, 9.
28 G. Boerio, Dizionario del diаletto Veneziano, Venezia 1856, 477.
29 Д. Ковачевић-Којић, Трговачке књиге браће Кабужић (Caboga), 239, 256.
30 Д. Ковачевић-Којић, Трговачке књиге браће Кабужић (Caboga), 256; Б. Храбак,
„Дубровачко“ сребро у Италији и Каталонији, 63.
31 Libro di negozio, Squarço, fol. 105, 28. I 1430.
32 Д. Ковачевић-Којић, Трговачке књиге браће Кабужић (Caboga), 218, 230, 239, 265
33 Међутим, у Главној књизи води се даље само количина гламског сребра добијена послије
рафинације, тј. L. 1 o. 3 s. 5. Само у једном случају поново се истиче да је овај износ од L. 1 o. 3 s.
5 lo qual afi ni fo o. 18 s. 5 добијен претходном рафинацијом. Д. Ковачевић-Којић, Трговачке књиге
браће Кабужић (Caboga), 231–233.
34 М. Динић, За историју рударства II, 10–11; Старо српско рударство, 35 (Р. Ћук).
35 Старо српско рударство, 35 (Р. Ћук); М. Динић, За историју рударства II, 88.
36 В. Симић, Рудници злата у средњевековној Србији према савременом познавању наших
рудишта, Весник. Завод за геолошка и геофизичка истраживања 19 (1961) 337. О олову на ос-
нову испитивања у Новом Брду М. Савић, Шљакишта на Новом Брду и Качиколу, Старинар 5–6
(1954–1955) 291–292.
37 V. Simić, Za istoriju rudarstva, 43–45.
38 В. Симић, Рудници злата у средњевековној Србији, 342.
39 М. Савић, Шљакишта на Новом Брду и Качиколу, 283–294.
40 В. Симић, Рудници злата у средњевековној Србији, 342.
41 На неким оловно цинканим лежиштима развијала се узгредно и металургија бакра. V.
Simić, Za istoriju rudarstva, 19; М. Савић, Шљакишта на Новом Брду и Качиколу, 287–291.
860 ЗРВИ L (2013) 853–861

ЛИСТА РЕФЕРЕНЦИ – LIST OF REFERENCES
Извори – Primary Sources
Необјављени извори – Unpublished Primary Sources:
Хисторијски архив у Дубровнику [Historijski arhiv u Dubrovniku]
– Privata, Libro di negozio Nicolo Luca Caboga, 28/3: Squarço.
Објављени извори – Published Primary Sources:
Beldiceanu N., Les actes des premiers sultans conservés dans les manuscrits turcs de la Bibliothèque
Nationale à Paris II, Règlements miniers 1390–1512, Paris 1964.
Ковачевић-Којић Д., Трговачке књиге браће Кабужић (Caboga) 1426–1433, Споменик САНУ 137.
Одељење историјских наука 11 (1999). [Kovačević-Kojić D., Trgovačke knjige braće Kubužić
(Caboga) 1426–1433, Spomenik SANU 137. Odeljenje istorijskih nauka 11 (1999)].
Литература – Secondary Works
Boerio G., Dizionario del diаletto Veneziano, Venezia 1856.
Воје И., Argentum de glama, Историјски часопис 16–17 (1970) 15–43. [I. Voje, Argentum de glama,
Istorijski časopis 16–17 (1970) 15–43].
Динић М., За историју рударства у средњовековној Србији и Босни II, Београд 1962. [M. Dinić, Za
istoriju rudarstva u srednjovekovnoj Srbiji i Bosni II, Beograd 1962].
Јиречек К., Историја Срба II, Београд 1952. [K. Jiriček, Istorija Srba II, Beograd 1952].
Ковачевић-Којић Д., Никола Твртка Главић и Никола Живолиновић у трговачким књигама браће
Кабужић, Историјски часопис 40–41 (1995) 5–18. [D. Kovačević-Kojić, Nikola Tvrtka Glavić i
Nikola Živolinović u trgovačkim knjigama braće Kabužić, Istorijski časopis 40–41 (1995) 5–18].
Kovačević-Kojić D., Pliko srebro iz Srednje Bosne u trgovačkim knjigama braće Kabužić (1426–1433),
Spomenica akademika Marka Šunjića (1927–1998), Sarajevo 2010, 59–68.
Ковачевић-Којић Д., Средњовјековна Сребреница XIV–XV вијек, Београд 2010. [D. Kovačević-
Kojić, Srednjovjekovna Srebrenica XIV–XV vjek, Beograd 2010].
Савић М., Шљакишта на Новом Брду и Качиколу, Старинар 5–6 (1954–1955) 283–294. [M. Savić,
Šljakišta na Novom Brdu i Kačikolu, Starinar 5–6 (1954–1955) 283–294].
Simić V., Istorijski razvoj našeg rudarstva, Beograd 1951.
Симић В., Рудници злата у средњевековној Србији према савременом познавању наших рудишта,
Весник. Завод за геолошка и геофизичка истраживања 19 (1961) 325–346. [V. Simić, Rudnici
zlata u srednjovekovnoj Srbiji prema savremenom poznavanju naših rudišta, Vesnik. Zavod za
geološka i geofi zička istraživanja 19 (1961) 325–346].
Скарић В., Старо рударско право и техника у Србији и Босни, Београд 1939. [V. Skarić, Staro rudarsko
pravo i tehnika u Srbiji i Bosni, Beograd 1939].
Ћирковић С., Производња злата, сребра и бакра у централним областима Балкана до почетка Новог
века, Работници, војници, духовници. Друштва средњовековног Балкана, Београд 1997,
79–103. [S. Ćirković, Proizvodnja zlata, srebra i bakra u centralnim oblastima Balkana do početka
Novog veka, Rabotnici, vojnici, duhovnici. Društva srednjovekovnog Balkana, Beograd 1997,
79–103].
Ћирковић С., Д. Ковачевић-Којић, Р. Ћук, Старо српско рударство, Београд 2002. [S. Ćirković, D.
Kovačević-Kojić, R. Ćuk, Staro srpsko rudarstvo, Beograd 2002].
Ћук Р., Србија и Венеција у XIII и XIV веку, Београд 1986. [R. Ćuk, Srbija i Venecija u XIII i XIV
veku, Beograd 1986].
ДЕСАНКА КОВАЧЕВИЋ-КОЈИЋ: О саставу и обради племенитих метала … 861
Храбак Б., „Дубровачко“ сребро у Италији и Каталонији у XIV, XV и XVI веку, Историјски гласник
1–2 (1980) 57–78. [B. Hrabak, „Dubrovačko“ srebro u Italiji i Kataloniji u XIV, XV i XVI veku,
Istorijski glasnik 1–2 (1980) 57–78].
Храбак Б., Дубровчани у рударству и увозно-извозној трговини Косова 1455–1700, Врањски глас-
ник 17 (1984) 1–134. [B. Hrabak, Dubrovčani u rudarstvu i uvozno-izvoznoj trgovini Kosova
1455–1700, Vranjski glasnik 17 (1984) 1–134].
Desanka Kovačević-