Српски ћирилица  Srpski latinica  English  Руский  Ελληνικά


Tekstovi o crkvenom umetničkom zlatarstvu


Тekst 1_01. Uvod

U današnje vreme potražnja za predmetima crkvene umetnosti je u porastu, tako da mnoga zlatarska preduzeća ulaze u proizvodnju i nude takve predmete kroz lance zlatarskih i juvelirskih prodavnica. Međutim, malo je onih koji se zapitaju šta je u stvari crkvena umetnost, i koje osobine predmeti crkvene umetnosti moraju posedovati da bi se nazvali takvim imenom.
 
Treba odmah napomenuti da nisu svi radovi koji imaju versku tematiku po automatizmu crkvena umetnost.  Ako crkvenu umetnost, koja je formalno nastala unutar crkve i za crkvene potrebe, shvatimo u kontekstu Crkve kao hrama ili organizacije, onda ćemo doći do netačnog tumačenja. Da bi smo izbegli zamku svetovnog tumačenja ovog pitanja, moramo se okrenuti apostolskom tumačenju Crkve, po kojem ona nije organizacija, već Božanski živi organizam - "telo Hristovo" (Posl. Efes. 1.23. Shodno tome, crkvena umetnost je plod Crkve, njen deo, i po principu "sabornosti", deo koji nosi punu težinu celine. Van ovog principa nemoguće je ostvariti vezu između Crkve i crkvene umetnosti. A pošto je Crkva "...stub i tvrđava istine" (Posl. Timoteju 3.15), i crkvena umetnost se javlja ujedinjena u Božanskoj Istini. Zaista, "pravoslanje ne dokazuje, već pokazuje". Da bi se ovaj cilj ostvario, crkvena umetnost mora posedovati tri međusobno povezane osobine - sakralnost, tradicionalnost i kanonsku ispravnost.
 
Sakralnom ili crkvenom umetnošću se naziva ona umetnost koja odražava duhovni sadržaj veroispovedanja, koristeći unutrašnjni jezik simbola. Kako se simboli mogu ispoljavati kroz formu, boju i vizuelni izgled, neophodno je, a posebno u crkvenom umetničkom zlatarstvu, koristiti prirodne materijale. Simbolički jezik Crkve prenošen je vekovima sa pokoljenja na pokoljenja, tako da crkvena umetnost poseduje i elemente tradicije. Blagodareći tome, kreativni potencijal nebrojenih generacija došao je do izražaja.
 
Tradicija u umetnosti je razvoj spoljašnje forme, koja omogućava da se, bez iskrivljenja, prenese duhovni sadržaj veroispovedanja. U Pravoslavnoj Crkvi postoje različite tradicije, zbog etničkih i kulturoloških razlika raznih naroda. U isto vreme, iako različite po formi, doprinose jedinstvu Crkve i Pravoslavlja, pod uslovom da žive i da se razvijaju u skladu sa pravoslavnim kanonom.
 
Međutim, šta je to pravoslavni kanon? U današnje vreme, ovaj pojam je dosta zamršen i, neretko,  iskrivljen u crkvenoj umetnosti. Često se mešaju kanon i stil, kanon i tradicija. Na prodajnim mestima gde se nude proizvodi sa verskom tematikom, ponekad možemo videti natpise kako su predmeti "izrađeni u skladu sa pravoslavnim kanonom", što nam govori o "necrkvenoj" prirodi takvih dela. Pravoslavni kanon ne može imati čvrstu, formalnu definiciju, ne može se objasniti razumom. Kanon je, pre svega, život u Bogu,  kreativno sadejstvo sa Bogom.  Kanon nikad ne biva ogoljen i  razotriven u celosti, njega daruje Duh Sveti, on živi i plodonosi kroz Crkvu - tajanstveno Telo Hristovo. Kanon nije rezultat čovečjeg poimanja i zaključaka, on je opsolutno objektivan, i ne može se opisati pomoću spoljašnjih atributa. Kanoničnost nekog rada se jedino može odrediti stepenom prisustva Božanske Krasote.
 
Sve ovo ne isključuje korisnost i potrebu za pravilima i smernicama Crkve vezanih za crkvenu umetnost. One su  duhovna osnova, kao kostur oko kojeg raste telo, jer gde nema duhovnog života, nema ni života uopšte. Naslonjen na ovaj duhovni kostur, savremeni crkveni umetnik dobija, uz blagodat Duha Svetoga, nova prostranstva za izražavanje izbegavajući zamku prostog kopiranja radova svojih prethodnika.
 
U vezi sa činjenicom da crkvena umetnost mora posedovati duhovni karakter, pojavljuje se i problem ocene vrednosti nekog dela. Iskušenje da se za takvu procenu koriste svetovni kriterijumi dovodi do sve veće sekularizacije crkvene umetnosti. Imajući sve to u vidu, nameće nam se pitanje: Kako onda odrediti prisustvo gore navedenih osobina u nekom delu crkvene umetnosti? Odgovor je jednostavan, a njegova realizacija izuzetno složena. Za određenje sakralnosti, tradicije i kanoničnosti, potrebno je da ta svojstva budu prisutna u nama samima. Ovo prosto znači da je, za posedovanje sakralnosti neophodno je imati religioznu svest, za tradiciju da živimo po pravoslavnim običajima, a za kanoničnost da budemo "ocrkvljeni", da se teološki obrazujemo i kao najvažnije, da vodimo praktični dihovni život. Posedovati sve ove kvalitete praktično je nemoguće. Za početak, dovoljno je verovati da su oni mogući i da postoje, tragati za njima u sebi i stremiti da se oni razviju. A za sve ostalo, Gospod će pomoći.


Тekst br.1_01

^
Тekstovi

Тekst br.1_02  >