Српски ћирилица  Srpski latinica  English  Руский  Ελληνικά

     
 
 

Текстови о православној уметности

Текст
2_04.
РЕГАЛИЈЕ, Историјски музеј Србије, арх. Драгомир Ацовић

 Скиптар Краља Петра I

Регалије

Између области коју покривају хералдика и инсигниологије постоји значајно преклапање које проистиче из заједничког симболичког репертоара и истоветног комуникационог језика. У ширем смислу, инсигиогија се бави хералдиком која је напустила поље штита. Хералдика системски преузима амблематску слику инсигнија и користи их или као мотив, или као анциларно средство којим додатно дефинише хијератски, хијерархијски или функционални статус титулара грба.

Под појмом инсигнија (од латинског insignis = запажен, истакнут) обухваћене су ознаке  власти, положаја, функције или припадности одређеном кругу личности. Инсигније се по типу и карактеристикама деле на: инсигније врховне власти (владарске инсигније или регалије, где значај регалија, хералдичких симболички, а стварних и симболички и суштински, произилази из њихове улоге у чину крунисања), сакралне (инсигније епископског, монашког, презвитерског или ђаконског чина, инсигније црквених функција или функција у Цркви) и секуларне инсигније (војне, полицијске, административне, судске, службене, специјалне, одликовања и сл.).

Регалије се разликују по настанку, традицији, конфесионалном и културном амбијенту, а по својој природи, начину коришћења и симболичкој структури деле се на следеће групе:  

круне (у које спадају владарски венци, дијадеме, митре, тијаре, сталешке капе, коронети, турбани),

скиптре (у које спадају кадуцеји, палице, штапови, жезла, теп, маршалска палица, „рука правде“),

сфере и акакије (у које спадају земаљски шар или орб, царска јабука, дискови, врећице са земним прахом, свитци),

наруквице и прстени (у које спадају гривне, торквеси и разне врсте ручног и ножног прстења),

огрлице (у које спадају украси који се носе око врата или преко рамена, пекторали, торквеси, барми, салве),

владарско оружје (у које спада свето или предачко оружје, церемонијално оружје, ратничко оружје, разни командни топузи, булаве и перначи, односно ратне секире и наџаци, командне палице, мамузе, штит, шлем),

владарски орнат (у који спадају посебне хаљине, униформе, огртачи, појаси, рукавице и обућа),

престоли (у које спадају крунидбени трон, ритуална камена седишта, црквени престоли, висока и уздигнута места, дворски и парламентарни престоли, преносни престоли, амвони),                  

посебне регалије (у које спадају разноврсне инсигније, као што су заставе, тугови, сунцобрани, портативни и стабилни балдахини, махалице, лепезе, посуде за ритуалну храну или пиће),

реликвије и талисмани (у које спадају панагије и енколпиони, ставротеке, напрсни крстови, талисманске копче, филактерије),

крунидбено посуђе (у које спадају сасуди за миропомазање, олтарски сасуди, кутије за ритуалну храну),

крунидбени музички инструменти или оркестри (карактеристични за подручје југоисточне и истоичне Азије).

Регалије поседују сакралну компоненту и изузетан симболички садржај, па представљају неку врсту посредника између небеске и земаљске власти или опредмећено сведочанство поседовања ексклузивног и божанском вољом потврђеног права поседника регалија на положај неспорног ауторитета и на континуитет власти. Поједине врсте регалија посебно наглашавају неки одређени аспект врховне власти (хијератски, судски, војни). У хијератском смислу, регалије могу имати и скривени, мистични контекст и функцију манифестне судбине[1].

Средњовековне српске регалије су углавном ослањају на византијску, а делом и на западноевропску традицију. Обнова регалија почетком 20. века ослања се на праксу савремених европских монархија. Ни у Средњем веку, ни у новијем периоду српске историје, композиција и садржај регалија нису били регулисани посебним прописом или законом, већ државном идеологијом, традицијом и литургичком дефиницијом службе посвећења владаоца.

Српске средњовековне регалије се према Смиљи Душанић[2] деле у три основне групе: симболе највише власти (трон, круна, скиптар, пекторал, шар, акакија), ратничке знаке, односно симболе врховног заповедника (мач, шлем, копље, будзован, застава, штит, коњ), и владарску одећу (сакос са лоросом[3], огртач, прстење, бисерни појас, ципеле). У складу са византијском хијерархијом владарских рангова, посебне регалије припадају и владаревој супрузи и носиоцима достојанства (младог) краља, деспота, севастократора и кесара. Нема индиција да су велика господа у периоду српског Царства (Велики деспот, Велики севастократор, и т.д.) имали право на регалије различите од својих хомонима без квалификације великих.

Из византијских извора, а и на основу сведочанства савремених ликовних споменика, зна се да су све дворске функције имале прописом утврђене сопствене инсигније ранга и службе, што се пре свега односило на боју и карактеристичне делове службене одеће и на нарочите службене палице. Из бројних сличности у организацији дворских звања, може се претпоставити да је та пракса била, макар делимично, копирана и у српским земљама. У средњовековној Босни регалије су, и по композицији и по тематском садржају, формиране под битним утицајем Запада.

Шар Краља Петра IИнсигније кнежевског достојанства у Србији прве половине 19. века прилагођене су турској традицији. Ступање на престо вазалног кнеза обично је било формално обележено султанским даром нарочитог кафтана (херванија), инсталационог оружја (посебно украшена скупоцена сабља), чином и инсигнијама турског маршала (муширски знак), и – као посебна почаст – одликовањем Падишаховог портрета (tasviri hümayun). У оквиру хришћанске симбологије регалија, у Црној Гори и Србији 19. века регалије имају готово искључиво хералдички карактер (т.ј., не постоје као артефакти, осим владарског стега и престола, а у Црној Гори, за владе кнежева Данила и Николе, и нарочитог брилијантског грба за капу), док видљиве носиве ознаке владарског достојанства и силе представљају углавном униформа и одликовања. Српске регалије пре Петра I, као и оне потоње Краљевине СХС и Краљевине Југославије, нису прецизно дефинисане све до 30-тих година 20. века (и њихове формалне заштите по Париској конвенцији), а у домену симбола не иду даље од основних ратничких знакова чију функцију имају пуковничка или генералска униформа, коју владар носи као врховни заповедник оружаних снага, и краљев стег. Репертоар симбола највише власти у обновљеној српској Краљевини у периоду Карађорђевића (а ту спадају круна, скиптар, шар, трон и Орден св. кнеза Лазара, уведен 1889. године као нека врста супститута за средњовековни владарски пекторал) формиран је у складу са савременим нивоом трансформације владарских инсигнија европских држава, а владарска одећа се редукује само на крунидбени плашт (порфиру[4]) и фибулу (пафту, аграфу).

Сакралне инсигније припадника хришћанског православног клира деле се у две основне групе: инсигније функције и достојанства, и литургичке инсигније. У прву групу спада посебна одећа (бела панакамилавка архиепископа, посебна мандија у боји према хијерархијском рангу носиоца, великосхимничка риза са кукуљицом, и сл.), крстови и реликвијари (пекторални крст, панагија/енколпион), жезла и палице (архијерејски штап, игумански или архимандритски штап) и знаци одличја (плави и црвени појас, пекторални крст ставрофора). Другу групу чине литургичке инсигније (митра, архијерејско жезло, ручни крст, дикирије и трикирије), крстови и реликвијари (пекторални крстови и ставротеке, панагија/енколпион) и литургичко одјејаније (архијерејски сакос са омофором, епигонатионом и наруквицама, јерејски стихар са епитрахиљем, појасом, наруквицама, епигонатионом и фелоном, ђаконски стихар са ораром и наруквицама, и т. д.). Исту шему следе и клирици унијатских цркава. У католичких клирика шема је прилагођена традицији и пракси Римске цркве, са веома богатим колористичким, симболичким и структурним диференцирањем достојанстава, административних и хијерархијих функција и богослужбених компетенција клирика.

Секуларне инсигније достојанстава, функција и служби обухватају све врсте посебних ознака чина, ранга, административних или управних овлашћења или задужења. У томе се пре свега распознају инсигнијски карактер посебне одеће (војна, полицијска, жандармеријска униформа, униформа дипломата и дипломатских службеника, униформа и специјална судничка одећа правосудних органа, униформе службеника државних установа или великих система као што је железница, пошта, бродски и ваздушни саобраћај и сл.), инсигније чланова Академије наука, инсигније ректора и декана, градоначелника, ознаке припадника оружаних снага, полиције и жандармерије, укључиво ознаке чина, специјалности, службе, рода или вида, ознаке јавних или државних служби (као што су царински органи, финансијска полиција, шумари и ловочувари и сл), ознаке признања или одликовања (ордени, одликовања, медаље, значке, знаци квалификације или клупске припадности, знаци асоцијација и афилијација) и параферналије повлашћене функције (звоно или чекић судије и председавајућег, истакнуто седиште или издвојено место, маршалска палица, официрска командна палица, диригентска палица, официрски, академски или дипломатски мач или сабља, и тд.).

Као посвећени украс главе владара, круна има првенство над свим осталим владарским инсигнијама. У ширем значењу, она означава врховну власт, државни суверенитет, личност владаоца, начело и институцију монархије. У Римском царству, накит, а посебно украси главе, има потпуно дефинисано статусно значење[5].

У етимолошком погледу реч круна изведена је из грчког koronh, односно латинског corona. Византијски извори у дужем временском периоду користе веома широк дијапазон термина за владарску круну, понекад симултано, тако да до данас нису сасвим прецизно протумачене све разлике коју такво терминолошко богатство може да имплицира. Тако се царска круна назива дијадемом[6] (diadhma) и венцем[7] (stefanoV или stefoV), па таинијом (h tainia), тијаром (tiara), туфом (toufa), потом стемом[8] (to stemma) и камелаукионом[9] (kamelaukion).

Круне нижих владарских достојанстава (деспота, севастократора, кесара) именују се најчешће дијадемом, венцем или стематогирионом (stemmatogirion). У старим српским изворима такође влада прилична разноликост у погледу термина, мада готово сваки има свој корен у одговарајућем византијском узору. Најчешће се круна назива венцем, круном, стемом, а у време цара Душана и степсанијем. За разлику од византијских извора, чини се да шаренило у називима код Срба није подразумевало никакву типолошку дистинкцију, но вредно је запазити да је владарско церемонијално име српских краљева из рода Немањиног управо Стефан, што се с правом повезује са појмом венца, т.ј. круне.

Традиција српских владарских инсигнија у Средњем веку блиско следи свој византијски узор, као што се у 19. веку приближава савременом и прихваћеном стандарду европских регалија. Значајне иконографске разлике које постоје између света византијског културног и политичког утицаја и православне догматике, с једне стране, и оног који се развијао на Западу и у центру Европе с друге стране, ипак не потиру заједничко порекло и идеолошки концепт регалних инсигнија. Изгледом и компонентама своје морфологије круне европских хришћанских монархија илуструју сопствено сложено порекло: куполу небеског свода као знак учешћа у принципу васељенске монархије, дијадему као ознаку Богом дароване и апсолутне власти, венац као знак тријумфатора у Христу, и шлем као ознаку војног заповедништва.

Копча за плашт Краља Петра I

Круна као купола представља небески свод, симболичну слику универзума, и почива на концепцији земаљског хришћанског суверена као заступника владара васељене. Начело инкорпорисаног суверенитета концентисано је у личности монарха, а његова глава под куполом круне имагинарни је центар васељене. Слична идеја налази се у основи и неких других симболичких представа васељене. Балдахини владарских престола често су у облику куполе, као што и небо (циборијум, киворијум) изнад Часне трпезе следи исту идеју. У православној градитељској традицији купола се схвата као тело Цркве над којом столује Христос Пантократор. Старозаветни првосвештеници често се приказују са куполастом митром. Сасанидски владари носе куполасте круне са симболима сунца и месеца. Врх (теме) куполе представља апекс, сублимацију идеје. Стога куполу круне надвисује усамљени драги камен који се назива орфаносом (од грчког orfanoV= сироче, односно онај који нема парњака) и представља божанско начело, или орб са крстом, у знак Христосове владавине над васељеном. Купола круне може бити начињена од племенитих метала, од племенитих метала пресвучених тканином, од неплеменитих материјала обложених племенитим металима или тканином, или од круте тканине; она је по правилу украшена драгуљима и бисером, емајлираним декорацијама или иконицама. Купола чини горњи део круне, док доњи део формирају дијадема и венац.

Од првобитне свилене траке, какву су некада носили око чела владари на Блиском и Средњем истоку у знак божанског порекла своје власти, дијадема се временом трансформисала у прстен од племенитог метала, украшен драгуљима, у најнижој зони сваке европске хришћанске круне. У ризници катедрале Св. Марка у Венецији чува се један артефакт недовољно јасне намене (можда реликвијар) чији базис формира златна дијадема са (вотивне ?) круне василевса Леона VI, украшена емајлираним медаљонима и нискама бисера[10]. Првобитно значење термина митра такође се односило на неку врсту дијадеме. Са таквим значењем се спомиње као карактеристична ознака јеврејских првосвештеника, а дијадеме које су на 3. Васељенском сабору носили римски бискуп и александријски патријарх у савременим изворима такође се називају митром. У комбинацији са низом троугаоних златних шиљака (corona radialis), који асоцирају на сунчеве зраке, из дијадеме ће се развити зракаста (звана и Старинска, Источна или Давидова) круна. Постоји дилема да ли је овај тип дијадеме уведен у римске царске инсигније за владавине Нерона (који је настојао да подражава селеукидске и птоломејске монархе) или Елагабала (који је био првосвештеник сунчевог култа у Емеси), но извесно је да су са оваквим крунама првобитно приказивани цареви после апотеозе; тек касније се употреба зракасте круне проширила и на остале владаре, независно од апотеозе. Инсигниолошко значење тог типа круне је велико, иако је њено «потомство» релативно скромно изван иконографске сфере (значајни представници типа били би коронети шведских и норвешких принчева).

Као венац, круна се ослања на старозаветно и античко наслеђе. Античка грчка традиција познаје култну повезаност венаца са поштовањем одређених божанстава. У римској традицији венци су део војних одличја[11] (dona militaria), као и фалере (phalerae), торквеси (torques), наруквице (armillae), кратко копље (hasta pura) и стегови (vexilla). Тријумфатори су имали право на тријумфаторски венац (corona triumphalis) од ловоровoг лишћа (corona laurea), који су носили око чела, или од злата (corona aurea), који је изнад главе тријуmфатора држао нарочити роб. Такав златан венац носили су Помпеј Велики, Цезар, Октавијан Август и други. Остао је у употреби веома дуго; у време Константина Великог и његових наследника, император је тријумфаторски венац украшен драгим камењем и бисером и увезан пурпурном траком носио око чела или око обода војног шлема. Може се сматрати да је и торквес, каквим је крунисан Јулијан Апостата, у суштини екстремна форма тријумфаторског венца. Венац се на средњовековној круни хришћанских владара, односно на њеним позним дериватима, по правилу налази у зони изнад дијадеме.

Као шлем, круна се ослања на традицију германских ратничких шлемова ојачаних металним лучним тракама. Познати су примери украшавања царског шлема у периоду позног Римског царства дијадемом, венцем и туфом (високом перјаницом). Церемонијални позноантички шлемови нађени код нас (у Беркасову), указују на обичај раскошног украшавања овог важног дела ратничке опреме, али и на појаву одвајања од подлоге некадашњих утилитарних металних лукова који ојачавају калоту шлема[12]; тиме се формира посебни орнаментални мотив из кога ће се временом развити карактеристични луци краљевске и царске круне. Разлика између лукова на краљевској и царској круни првобитно није била посебно упадљива. Позни развој типологије регалија успоставио је системску разлику тако што је на ромејској царској круни некадашњи шлемни лук остао саставни део површине свода, т.ј. куполе, док се краљевска круна  заснована на стематогириону – првобитно формирала без икаквих лукова, а потом са слободним луцима који преко капе/поставе формирају идеалну куполу. Број лукова (аркуса) који спајају по две наспрамне тачке на дијадеми, варира између два и четири. Царска круна на Западу формирана је накнадним додавањем епископске митре унутар краљевске дијадеме са венцем. Само у ретким случајевима круна поседује један лук (паријетални, на примеру круне принца од Велса, односно фронтални на царским крунама Светог Римског царства, Аустрије и Русије; у случају аустријске и руске круне лук лежи у осовини расцепа калоте/куполе, представљајући, можда, рудиментни реликт туфе).

Круна као инсигнија увек је предмет посебног поштовања, без обзира да ли је у питању освећена владарска инсигнија или инсигнија посвећења (венчана круна, круна мучеништва, круна девичанства, песничка круна, победничка круна, жртвена круна). Овенчање главе подразумева извесну форму иницијације, обреда којим се из непосвећеног прелази у посвећено стање. Сам чин ношења круне на глави, на највишем делу тела, алудира на посредовање између неба и земље, на дар са висина. Круна је култни објект, инструмент посвећења, над којим се врши верски обред или ритуални чин, и тиме дарује способношћу да као директан посредник пренесе вишњу благодат, харизму, на онога који је носи.

Круна Краља Петра I

Одређена владарска круна може поседовати јединствен култни статус и квалитет трајне, експлицитне благодати иманентне њој самој; у таквим се случајевима легалним и легитимним сматра само крунисање обављено том круном. Као култни предмет, таква круна (или читав крунидбени орнат) поседује квалитет светости, било због тога што јој је приписано какво натприродно својство, било зато што има паралелену функцију реликвијара, или зато што је саставни део литургичког обреда. Понекад су све три компоненте садржане у једној истој круни. Тако је круна Константина Великог сматрана нерукотвореном, даром Божјим првом хришћанском цару, али и репозиторијумом честице Часнога Крста који је царица Јелена, мајка Константинова, послала сину из Јерусалима. Употреба такве изузетне круне, као и крунидбеног орната, била је ограничена и самом цару, услед чега су у свим редовним приликама коришћене друге гарнитуре инсигнија. Византијски цар је поседовао више различитих круна које је носио и користио у складу са релативно чврстим прописима. Константин Порфирогенит помиње црвену, плаву, белу и зелену круну, као и ограничење којим се одређује да се не треба носити иста круна при одласу на јавну свечаности и на повратку са ње. Царске круне су се чувале у нарочитом златном објекту, пантапиргиону, коме су приступ имали само василевс и чланови његовог дома. У Угарској, круна св. краља Иштвана, названа Светом круном, представљала је аутономни правни субјект и реликвију у пуном значењу тог појма. Сличан, мада мање егзалтиран статус, поседовале су у Италији Гвоздена круна Ломбардије, у Француској Круне Карла Великог и св. Луја, у Чешкој круна св. Вацлава, у Енглеској круна св. Едварда, а у Светом Римском царству – круна Отона Великог. У Србији круна као инсигнија није никада имала статус реликвије, нити је била предмет посебног култа, што је случај и у многим другим савременим европским монархијама.

Круне се класификују по формалним карактеристикама своје намене. Основне групе су: владарске круне, гробне круне и вотивне круне.

Владарском круном са сматра било који тип круне коју владар у одређеним приликама носи или користи, с тим што јој посебан значај као конкретној инсигнији даје или сама личност владара, или ритуал који је над њом обављен пред крунисање, односно сам чин крунисања. У зависности од локалне традиције, може да постоји само једна круна која се сматра правом и једином, или да сваки владар поседује сопствену крунидбену инсигнију (која после крунисања постаје вотивни дар цркви или део ризнице), или да постоји више владарских круна, са или без историјског педигреа, које владар током обављања својих церемонијалних или дневних дужности користи по сопственом нахођењу или по посебном дворском протоколу. Круне су део инсигнија и неких несуверених владарских достојанстава (у Византији деспота, севастократора и кесара), односно других владарских рангова. Одређени типови круна могли су вољом цара бити даровани другим монарсима или царским вазалима. На Западу се временом развила пракса по којој је титулисано племство, које је по основу феудалног права располагало неким видом суверенитета на својим поседима, стекло привилегију поседовања и ношења сопствених ранговних круна (коронета). Та привилегија била је пре свега хералдичка, али је у извесним ситуацијама могла бити и конкретна (на пример, право перова да у моменту крунисања владара сами себе крунишу својим припадајућим коронетима). Владарске круне и коронети се, по традиционални стандардима, визуелно ранговно диференцирају на начин који чини препознатљивом природу суверенитета носиоца. Осим када се ради о историјској круни потпуно карактеристичне и препознатљиве форме која је чини иконичном синтагмом, инсигнијом којој није потребна додатна експликација, основни савремени типови круна и коронета би се могли сврстати према стандардним карактеристикама у следећу шему:

·         Царска круна, која се најчешће представља у форми затворене круне са куполом или фронтално расцепљеном куполом, са фронталним луком и са дијадемом и венцем дуж њеног обода; царска круна се често, као подсећање на блискост појмова sacerdotium и imperium, представља са две траке (infullae[13] или infullae vittae) која са потиљачног дела дијадеме висе низ плећа. Те траке имају порекло у античкој дијадеми и хералдичког су карактера; у стварности, оне су атрибут римокатоличких и неких протестантских епископских митри. Аберацију у овом погледу представљају хералдичке круне кнежевине Црне Горе и кнежевине и краљевине Бугарске, код којих се инфуле приказују ван контекста објективног ранга државе и државног поглавара. Те се аберације тумаче последицом фактичке спојености епископског чина и кнежевског достојанства у особи црногорског државног поглавара (све до ступања на престо књаза Данила), односно претензијом владара обновљене Бугарске на средњовековно царско наслеђе. Царска круна у Византији увек има латерално постављене висеће ланчића или ниске бисера, т.зв. препендулије, са драгуљним украсом на крајевима. На Западу се од 10. века појављује нови тип царске круне који комбинује краљевску дијадему и венац са првосвештеничком митром у форми фронтално расцепљене куполе са инфулама[14]; почев од 15. века тај тип царске круне постаје стандардан (круне Рудолфа II, руских царица Ане Ивановне, Јелисавете Петровне и Катарине Велике).

·         Краљевска круна, која је по правилу састављена од дијадеме са венцем и два или четири лука надвишена орбом са крстом; ова круна се назива затвореном, и може бити постављена пурпурном, гримизном или златотканом тканином до пуне висине или до половине висине, а може бити и без поставе. По енглеској традицији, доњи руб дијадеме опшива се зимским хермелином, а по руској доњи руб коничних круна типа шапке општива се летњим крзном самура. Отворена краљевска круна састоји се само од дијадеме и венца, са поставом која се (обично) не види. У неким традицијама постава владарске круне сматра се посебном инсигнијом, тзв. капом сталежа.

·         Кнежевска круна или кнежевска капа обично се представља као пурпурна или гримизна капа сталежа постављена зимским хермелином, са посувраћеном доњом ивицом капе; та посувраћена ивица прекрива дијадему и венац чинећи их невидљивим, тако да се из хермелина директно издижу два укрштена златна лука, на врху надвишена орбом са крстом.

·         Коронети војвода, маркиза (маркгрофова), грофова, виконта, видама и барона састоје се од златне дијадеме и варијабилног венца. Коронети перова су увек постављени, са малом златном квасном (кићанком) на врху поставе. У зависности од традиције и земље разлике у венцу коронета и постојању или непостојању поставе могу бити знатне. Коронети нетитулисаних племића и витезова обично се приказују као златна дијадема са венцем компонованим од наизменичних пинакала и тролиста; ови коронети не постоје као артефакти, већ само као хералдичко право и привилегија.

Гробним крунама се називају копије аутентичних владарских инсигнија које су нарочито израђиване за потребе погребног ритуала, и често сахрањиване са упокојеним владаоцем. Такве су круне релативно грубе израде, обично начињене од неплеменитих материјала, са лажним драгуљима. Ипак, гробне круне су од великог значаја за проучавање типологије владарских инсигнија.

Вотивним крунама се називају аутентичне владарске круне или круне начињене као прецизне (понекад умањене) копије правих регалија, завештане храму или цркви као знак захвалности за чудесну помоћ у невољи, или као израз посебног поштовања према тој цркви или светитељу коме је посвећена. Такве круне се, у складу са праксом раширеном по читавој Европи, обично излажу окачене о ланчиће изнад главног или споредних олтара. Константин Порфирогенит сведочи да су се у капели Богородице Фароске у Константинопољу налазиле три зелене круне из времена Константина Великог, назване крунама Светих апостола, св. Мајке Фароске и св. Димитрија. Постоје подаци да је круна Константина Великог, која је висила са куполе киворијума над Часном Трпезом у Светој Софији била окружена са још 30 мањих вотивних круна у спомен на Јудиних 30 сребрника. Византијски цар Јован Цимискије даровао је освојену круну бугарског цара Бориса олтару Свете Софије. Познато је да је цар Константин III наредио да се отвори гроб његовог оца Ираклија, и да је круну са којом је овај био сахрањен даровао цркви Свете Софије у спомен на преминулог василевса. Једна од најпознатијих вотивних колекција је група визиготских круна из 7. века ископана у Гварасару у Шпанији (међу њима и значајне круне краљева Рецесвинта и Свинтиле и краљице Сонике) са именима владара у виду низа посебних слова окачених о златне ланчиће са доњег руба дијадема. У катедрали у Монци чуване су вотивне круне ломбардијских владара Агилулфа и Теодолинде.

Испред двора, пред крунисање Краља Петра I

Хронолошки гледано, према Летопису попа Дукљанина[15], први српски владар чије се име помиње у вези са круном био би краљ Светипук. Ипак, вероватно је да је први крунисани Србин био зетски краљ Михаило, који је круну добио од папе Гргура VII (дакле од истог Папе који је 1075. послао круну и пратеће регалије хрватском краљу). Најстарија представа те круне била би она на фресци у цркви св. Михаила у Стону (круна је цилиндрична, има на горњем рубу три велика видљива крста, и – вероватно – препендулије које су се дуго тумачиле као нека врста ухобрана). Мада се претпоставља да су и велики жупани поседовали неку врсту венца или круне, за то нема довољно чврстих доказа. Познато је да је Немањин син Стефан, ожењен византијском принцезом, стекао владарско достојанство севастократора, што значи да је инвестиран и одговарајућим регалијама од стране василевса у оквиру ритуала сличног крунисању. Више савремених извора помиње да је Стефан два пута крунисан за краља. Први пут инсигнијама које је послао папа Хонорије III, а други пут од стране св. Саве, инсигнијама чија се провенијенција само нагађа. Изворних података о типолошким карактеристикама круне добијене од Папе нема, али се из  поређења са савременим краљевским крунама може претпоставити да је у питању била отворена круна са мотивом крина у венцу над дијадемом. После крунисања Стефана Твртка у Милешеви сугубим венцем, оваква круна се појављује и у босанским краљевским регалијама. Што се тиче регалија коришћених у евентуалном другом крунисању, и даље се може само нагађати. Савремени портрети приказују краља са круном која би могла бити раскошнија верзија стематогириона. Исто се односи и на савремене портрете његових синова Радослава и Владислава. Тек краљ Урош I почиње да се слика са круном која је блиска византијском моделу позне стеме или раног камелаукиона, али нема ни орфаноса ни лукова над дијадемом. На портретима краља Драгутина по први пут се јавља камелаукион са фронталним луком, и даље без орфаноса, али прецизну и потпуну круну типа камелаукиона византијских василевса на глави српског монарха налазимо тек за владе краља Милутина. Од тада па до пропасти Царства, камелаукион је доминантни модел српске краљевске и царске круне. Међутим, то не значи да се тип отворене краљевске круне губи, било у својству историјске евокације или као специфичне владарске ознаке. О првом би могле да посведоче инсигније на лику краља Уроша у дечанској лози Немањића, а о другом лик младог краља у цркви Светог Димитрија у Пећи[16]. Са краљем Марком Мрњавчевићем, према фресци у храму св. Арханђела у Прилепу, појављује се нови тип круне са препендулијама која се благо шири навише, слично модиолусу; то су можда биле инсигније младог краља, пре него што је над њим обављено потпуно краљевско крунисање. Са сличном круном без препендулија приказан је у Раваници и кнез Лазар Хребељановић, а чини се да би и круна на његовом љубостињском портрету могла припадати истом типу. Деспот Стефан Лазаревић се приказује са инсигнијама које се међусобно доста разликују. У Руденици је приказан са неком врстом камелаукиона, у Љубостињи има круну сличну очевој, у Копорину композитну круну сасвим нове форме, каква се касније слика и у Каленићу, у Манасији носи круну која би могла бити развијени модел оне из Каленића и Копорина,а на Птујској Гори приказан је са стематогирионом. Женске круне које се приказују на ктиторским портретима припадају типу модиолоса[17]. С обзиром на веома оскудне податке у писаним изворима који се односе на изглед и типологију средњовековних српских круна, портрети владара сликани у манастирима и црквама представљају најважнији извор за познавање средњовековних српских регалија. Без обзира на степен иконографске стилизације, могуће је пратити основне инсигниолошке карактеристике владарске круне у Срба. Репертоар представа круна на новцу, услед високог степена типизације и малих димензија, нешто је скромнији, али ипак веома важан због мање зависности од црквеног иконографског стандарда. Тако се на новцу краља Радослава добро уочава севастократорски венац са препендулијама, на матапанима из средњег Немањићког периода владар носи тешко препознатљиву круну (можда позни тип стематогириона или недовољно диференцирану круну са криновима); на динарима типа робертина најчешће се види познија форма стематогириона и круна са криновима. На раним динарима са стојећом фигуром владара види се круна са криновима, а на познијим динарима истог типа – камелаукион. На новцу са мотивом анђеоске инвеституре круна је увек типа камелаукиона, као и на новцу са представом владара на коњу и на новцу са представом владарског пара. Доста оскудни сфрагистички извори допуњавају инсигниолошка сазнања из сликаних и нумизматичких фондова. Један сачуван печат краља Радослава и два печата краља Владислава изгледа да приказују владара саСвечана поворка након крунисања Краља Петра I севастократорским венцем. Две хрисовуље Уроша I и Хиландарска хрисовуља краља Драгутина приказују владара са камелаукионом. Исти тип круне налази се и на печатима краљева Милутина и Стефана Дечанског, осим једном позлаћеног печата Дечанског на коме као да се види круна са криновима. Сачувани печати царева Душана и Уроша, краља Вукашина и кнеза Лазара такође приказују владара са камелаукионом. На два позлаћена печата деспота Стефана Лазаревића са хиландарских повеља камелаукион се више не види, а круна на деспотовој глави западног је типа и могла би (можда) бити форма круне са криновима. Ипак, када су у питању нумизматички и сфрагистички извори, треба увек задржати извесну резерву у погледу приказаног детаља који је због димензија и генералне непрецизности ковања недовољно поуздан.

У српској хералдици владарска круна се јавља у различитим интерпретацијама и са различитим хијерархијским и симболичким нагласцима.

- као камелаукион: на инсигнијама Ордена св. кнеза Лазара, на инсигнијама Ордена Милоша Великог на грбу Краљевског дома Карађорђевића у периоду од 1917. године, на штандарди југословенског краља до 1937. године; хералдички и симболички значај овог типа круне везан је за позивање на наслеђе српске средњовековне државе, односно на историјско и духовно порекло од светородне лозе Немањине. Овај тип круне по правилу се приказује са препендулијама.

- као затворена царска или краљевска круна:

                а) Аутентична круна, начињена за крунисање краља Петра I, појављује се у неким варијантама грба српског Краљевског дома Карађорђевића, у државним грбовима Краљевина СХС и Југославије, у грбу Бановине Хрватске 19391941, у грбу Кнеза-намесника Павла Карађорђевића и његових потомака, на инсигнијама Краљевског ордена Југословенске круне и Медаља за услуге Краљевом дому, на стеговима и на заштићеним иницијалима чланова југословенског Краљевског дома, а у новије време и у грбовима општина Савски Венац и Топола; овај модел по правилу се користи да означи везу са династијом чији је родоначелник Краљ Петар I и са југословенским краљевским домом.

                б) Хералдичка круна, без поставе и са пет видљивих полуаркуса, појављује се у грбу Краљевине Србије од 1882. године, у грбу Краљевског дома Обреновића, у неким верзијама грба Краљевине Црне Горе и Краљевског дома Петровића-Његоша, као и у обновљеном државном грбу Србије; посебна верзија ове круне (без венца изнад дијадеме) појављује се на Хиландарској застави, на Дворском грбу Обреновића. Несистематска појава овог типа круне може се видети и на појединим грбовима Србије или Династије и пре прогласа обнове Краљевине 1882, као и на неким старијим епархијским грбовима (на пример на грбовима Карловачке митрополије). Њена је примена систематска на инсигнијама ордена Белог Орла, Светог Саве и Карађорђеве звезде.

                в) Импровизације хералдичке круне, разноврсне по инвентивности аутора и по интенцији у употреби, појављују се углавном у хералдици старије провенијенције. Тако се у једном броју преписа Илирских грбовника над штитом са апокрифним грбом цара Уроша појављује (негде са црвеном поставом, негде без ње) круна са три већа и два мања видљива флерона у венцу, са фантастичном куполом коју формира златан преплет[18]. Та представа круне морала је бити узор Ритеру за његову интерпретацију царске круне над штитом грба Imperium à Nemanide institutum, с тим што је он простор између линија преплета испунио површином нејасне природе; то је, наравно, од њега касније преузео Жефаровић. У апокрифне регалије спада и представа царске круне над средњом челенком у грбу цара Душана у разним преписима Илирског грбовника, која припада типу царске митре са фронтално расцепљеном калотом и фронталним луком. У оквиру ових апокрифних круна, постоји још једна градација код Ритера (па следствено и код Жефаровића), а то су затворене круне краљевина и територија са позивом на краљевски педигре, са извесном историјском утемељеношћу, а без јасне територијалне дефиниције. Те су круне сличне описаној царској, али имају пет видљивих полуаркуса. У првом случају, оне имају назначену поставу, и ту спадају круне над грбовима Босне, Хрватске, Московије, Рашке, Србије и Модерне Славоније, док су без назнаке поставе круне над грбовима Бугарске, Куманије, Дакије, Далмације, Дарданије, Епира, Грчке, Либурније, Македоније, Мезије, Паноније, Романије (Ромејске државе), Дунавске Славоније, Тесалије, Римске Тракије и Тривалије.[19] У усамљене примере импровизација затворених круна треба убројати и представу српске круне са белом поставом из албума Паула Кала. Посебно је значајна представа круне над грбом Војводине Српске на неколиким савременим артефактима (пре свега, на застави земунске Народне гарде из 1848), где су дијадема и венац преузети са мађарске Свете Круне, али су аркуси поједностављени, постава представљена као црвена, а искошени крст у апексу – као најуочљивији и најпрепознатљивији део Свете Круне – деформисан до потпуне анонимности. У ову групу хералдичких импровизација и фикција спадају и хералдичке представе црногорске краљевске круне са инфулама. На едицији комеморативних медаља кованих под дедикацијом „Спомен од Нове Србије“ у реверсу је приказиван српски народни грб са круном која је, можда, рађена по угледу на бугарску хералдичку краљевску круну (са низом кринова у венцу, и са пет стрмих полуаркуса), а у тој групи би било место и интерпретацији круне у грбу Краљевине Југославије Григорија Самојлова за фасаду зграде југословенског краљевског посланства у Анкари, са фризом двоглавих орлова у венцу, као и за круну у надвишењу знака хуманитарног друштва Св. Андреј Првозвани, који је у лондонском изгнанству основала краљица Марија Карађорђевић.     

- као отворена краљевска круна:

                а) Као интерпретација историјских регалија, једино круна Босне има известан хералдички легитимитет и континуитет. Средњовековна археологија босанску круну готово без изузетка види као отворену, са три видљива крина. У тој форми она се појављује на печатима, новцу, хералдичким фрагментима, архитектонској каменој пластици, текстилу, и сл. У периоду аустријске власти, пре и после анексије, та је круна и формално била прописана као хералдичке круна Босне. Сличном типу историјских регалија припада и фрагмент краљевске круне са криновима са митре београдског митрополита, али није познато да је та круна имала било какву хералдичку улогу код Срба. У домен спекулације спада случај круне херцега од Светог Саве, коју Павао Анђелић налази у пет посебних сигилографских мемента, али се позива и на помен једне такве аутентичне круне забалежене у списку „блага“ херцега Стефана Вукчића[20]. И та круна би спадала у породицу „љиљанових круна“, али са веома уском и неукрашеном дијадемом.

                б) Као идеална радијална круна, појављују се круне великих територија и великашких породица у Илирским грбовницима. Уобичајено је у хералдици да се радијална круна користи као инсигнија митских родова или деификованих личности, и у реалним димензијама једини аутентични изданци радијалне круне су коронети шведских и норвешких принчева. Међутим, у референтном рукопису Коренића-Неорића, златне радијалне круне налазе се у грбовима Македоније, Илирије, Босне, Далмације, Хрватске, Славоније, Бугарске, Србије, Рашке, Приморја/ Хума, Мрњавчевића, Хрстића, Кастриотића, Чарнојевића. Балшића, Косачића, Хрвојевића, Јабланића, Шимраковића, Охмучевића-Гргурића, Бурмазовића, Ковачића, Костањића, Војновића, Звијездића, Златоносовића, Дукађиновића, Групковића, Дињичића, Урсинића и Франкопановића. То показује да радијална круна код нас није увек третирана као краљевски или божански атрибут, већ и као начин да се посебно истакне високи род (с правом или без права!). Овај тип круне се кроз разне преписе мења, па и потпуно ишчезава. Тако се у Београдском грбовнику II и у Лондонском грбовнику радијалне круне налазе на великашким грбовима, али су на грбовима територија замењене крунама са флеронима., док се у Тасовчићевом грбовнику задржава сличан принцип као код Коренић.-Неорића. У каснијим еманацијама Илирских грбовника, овај модел круне готово потпуно губи хералдички значај.

                в) Као идеална круна са флеронима, обично са три видљива, или три већа и два мања, флерона изнад дијадеме, ова инсигнија може да има различито значење. У највећем броју случајева, круна са флеронима се разуме као генеричка слика круне. Због сличности са уопштеном представом отворене краљевске круне, без обзира на природу флоралне декорације у венцу аутентичне инсигније, појава круне са флеронима у хералдици чешће упозорава да не постоји податак или идеја о стварном изгледу те владарске круне, или се због њене компликованости прецизнијој репродукцији и не тежи. Флерон, који је обично нека врста тролиста, најчешће подражава листове јагоде, мање или више стилизоване и деформисане. Услед тога, тешко се идентификује њена хијерархијска природа и грешке код препознавања овакве круне веома су честе[21]. Круне у грбовима двојице претендената на босански престо у фрањевачкој цркви у Илоку припадају том типу. Веома сличне круне налазе се у Београдском грбовнику II над штитовима са грбовима територија. У познијој хералдичкој интерпретацији Ритера и Жефаровића, ове круне добијају доминантне карактеристике коронета.  

-као кнежевска круна:

                а) Као хералдичка кнежевска круна, обично са два укрштена аркуса украшена бисером, и са крстоносним орбом у апексу, са посувраћеном хермелинском поставом преко дијадеме и са пурпурном или црвеном поставом[22]. Ово је стандардна хералдичка представа кнежевске инсигније, и разлике у њеном приказивању су доста ситне. С обзиром на то да у српским земљама није никада постојала стварна кнежевска круна, њене интерпретације су доста уједначене, осим у Црној Гори, где се она приказује са инфулама. Овај тип кнежевске круне повремено се може видети и на грбовима Цркве, где алудира на улогу архијереја као етнарха. Најранију представу овакве круне са српском референцом налазимо у грбовнику Улриха Рихентала, изнад штита са грбом српског Деспота. У новијој српској територијалној хералдици, кнежевска круна се појављује као мотив у грбовима Крагујевца и Књажевца. У ликовној уметности, значајна појава овог типа круне без иједног аркуса, у значењу деспотске инсигније, може се наћи на познатом комеморативном и идеализованом портрету грофа Ђорђа Бранковића из 1711. године.

                б) Као претендована кнежевска круна, односно као круна која одступа од хералдичког стандарда, али је примењена са амбицијом да представља кнежевску круну, можемо узети необични коронет, хибрид хералдике и типографског клишеа, над грбом Србије у заглављу првих бројева „Новина српских“.

-као архијерејска митра: 

                У грбовима српске православне цркве архијерејска митра се користи у грбу помесне Српске православне цркве, у грбовима њених епархије и у грбовима епархијских архијереја. Како не постоји само једна сасвим одређена митра која би се могла сматрати индивидуалном инсигнијом ауторитета Цркве или њене јерархије, представа сваке епископске митре у хералдичком смислу може се сматрати одговарајућом идеалном регалијом. Пракса Руске православне цркве, која дозвољава да се презвитер може одликовати правом ношења митре, у Српској цркви се не примењује. У старијим хералдичким композицијама, у епархијским грбовима наилази се на представу митре која више подсећа на секуларну владарску круну; то је изузетак, и најчешће је последица невештине уметника, осим у ретким случајевима када се односи на принцип етнархије. У хералдици римокатоличке цркве, митре следе актуелне норме које прописује Света Столица, уз присуство и локалних хералдичких традиција. 

-као хералдички коронет:

                Хералдички коронет је стандардни елемент територијалних и породичних грбова, и подлеже правилима и пракси доминентног хералдичког ауторитета у времену и на месту где је грб настао или где се примењује. Посебном врстом хералдичког коронета можемо сматрати и патрицијску дијадему уведену стандардима Српског хералдичког друштва за означавање грбова традиционалних патрицијских заједница у приморју.

 

Крунисање Краља Петра IСкиптар, од грчког skhptron и латинског sceptrum, познат и као жезло или штака, представља палицу функције или достојанства. Скиптри се деле на кратке (прави скиптар, жезло, sceptrum),који су владарска привилегија, ознака краљевске власти, и дуге (штака, палица, baculum или virga), који су атрибут судске функције владаоца или његових чиновника и представљају симбол владалачког милосрђа и једнакости свакога пред законом. Као симбол, скиптар спада међу најстарије ознаке владалачке, свештеничке или судијске функције чије се прве препознате представе датују око 4.000 година пре Христа. У античко доба многа божанства имају скиптар као атрибут своје моћи (Бахов тирсос, Меркуров кадуцеј, Ескулапов штап...); у Грчкој је скиптар део дубоко укорењене традиције краљевства, а према неким мишљењима појам skhptron се првобитно односио на копље које се поштовало као станиште божанске моћи. У хришћанску иконографију скиптар улази преко јудејске традиције и Старог Завета у коме се помиње палица или штап као инсигнија достојанства израиљских судија и краљева, а посебно у вези са Мојсијем (претварање палице у змију пред фараоном, избијање извора у пустињи Син) и Ароном (Књига бројева: 17). Библијски основ се добро уклопио у римску праксу корипшћења скиптра као дела етрурских регалија. Овидије описује Тарквинијев скиптар као палицу од племенитог метала и слоноваче украшену драгуљима. Знамење конзулске функције био је скиптар од слоноваче (sceptrum eburneum). Током 3. века римски императори, у својству тријумфатора, носе палицу од слоноваче са златним Јупитеровим орлом на врху (sceptrum Augusti). Маршалска палица има исто изворно порекло. Од времена Константина Великог на врху скиптра се најчешће налази крст (крстоносни скиптар, sceptrum cruciger); много касније се појављују скиптри надвишени крином (криноносни скиптри, sceptrum liliaceum) као посебно знамење поштовања Богородице. Позната су два фрагмента византијских скиптара, један у форми крста од злата украшеног драгим камењем и бисером (вероватно 12. век), који се чува у ризници катедрале у Турнеју, а други је од позлаћене бронзе са представом глобуса са четири гравирана крста у кругу, надвишен фигуром голуба изнад кога је велики шапасти крст са крајевима кракова украшеним са по три грануле, датован у 10. или 11. век, чува се у Лувру.

Предаја скиптра владару током посвећења претходи полагању круне на главу и миропомазања. Скиптар најчешће има три дела: врх или круну, стабло и дршку. У византијској инсигниологији дугачке палице прописаних боја ознака су функције појединих државних и дворских званичника. У српским изворима скиптар покрива широк спектар појмова, почевши од положаја монарха, појма монархије, појма државе, династије, па до војне или небеске силе. Скиптар може замењивати телесну присутност владара као отеловљење његовог ауторитета и права. У представама српског средњовековног владара наилази се на неколико различитих модела скиптра. Најчешће је то кратка палица која на врху има једноструки или двоструки, ређе троструки, крст или хералдички крин, а украшена је драгуљима и бисером. Босански банови се често представљају са крстоносним жезлом, а краљеви са жезлом надвишеним крином. Краљице се често приказују са нарочитим скиптром у форми златне гране (на пример Симонида у Студеници, Јелена у Карану и Леснову) који се у Византији назива палмом (to baion). Када би краљица или царица преузела регентску власт, промена њеног статуса би се означила и променом типа скиптра, који је тада постајао крстоносни. Вероватно да је приказивање одређене врсте скиптра имало везе и са природом иконографске композиције. Тако се на фрескама владар редовно приказује са крстоносним скиптром. На печатима влада већа слобода; печат краља Радослава из 1234. године приказује скиптар са сфером на врху, печат краља Владислава из 1240. има скиптар са крином, два златна печата краља Уроша показују скиптар са звездом и крином, односно двоструким крстом; на златном печату краља Драгутина скиптар је поново са двоструким крстом, као и на великом печату краља Милутина и златном печату Стефана Дечанског из 1327, док други златни печат истог краља из исте године приказује једноструки крст, као и његова три печата са докумената који потичу из времена његових наследника. Печат младог краља Душана из 1334. приказује владара са скиптром са крином, његов златни печат из 1345. има скиптар са двоструким крстом, а неколики печати приказују инсигнију која и не мора бити скиптар него владарски крст; коначно, царски печати Душанови приказују скиптре са обичним и троструким крстом. Код потоњих српских владара скиптри су представљени на печатима типа цара Уроша (са двоструким крстом), кнеза Лазара (са обичним крстом) и деспота стефана Лазаревића (са обичним крстом). На новцу се најчешће представља владар са крстоносним скиптром, али постоје и ређе врсте новца на којима је скиптар са крином.

Краљевски скиптар израђен по нацрту Михаила Валтровића за крунисање 1904. године начињен је, као и круна, код париске фирме «Фализ», и служио је као скиптар Краљевине Србије у периоду 1914-1918, потом Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918-1929, и коначно краљевине Југославије после 1929. Дуг је 63,2 цм, и – као и остале регалије краља Петра I – начињен од позлаћене топовске бронзе; дршка му је декорисана са 13 појасева лозанжираних прстенова, сваки лозанж са по једним четворолатичним цветом од црвеног, плавог или белог емајла, а стабло је подељено на три појаса од којих је најнижи украшен цветовима плавих и црвених кринова са зеленим стабљикама. Глава скиптра је Рупертов крст[23] од белог емајла оперважен плавим, и са црвеним емајлом извученим симетралама. Центар крста је украшен једним рубином, а подножје крста сафирима.

Као архијерејски атрибут, скиптар се назива жезлом или штаком. Архијерејско жезло је дугачко (типа палице, вирге) и има на врху преплетене змијске главе између којих је орб надвишен крстом. Ово жезло се носи само када је Архијереј у литургичком одејанију. Код римокатолика, архијерејско жезло карактеристичном куком алудира на пастирску функцију и назива се пасторал или pedum.

У хералдици се скиптар појављује у више видова: као заступник свеукупних владалачких регалија (pars pro toto), као атрибут уз владарски амблем (обично уз орла, као у грбу Црне Горе, Аустријског царства, Руског царства, Светог Римског Царства, Пољске, ређе лава, као у Кастиљи или Шкотској), или као самостални амблем судске власти и ауторитета владаоца. У хералдици Срба скиптар је веома редак мотив. Крајем 19. века, Михаило Валтровић је у свом нацрту Дворског грба, компонованог за потребе украшавања заставе коју је краљ Александар поклонио Хиландару, применио скиптар и мач укрштене иза порфире, што је јединствен случај у новијој српској хералдичкој пракси, с тим што се тај хералдички скиптар завршава белим малтешким крстом. Посебан облик жезла може бити командантска булава, са формом мањег топуза, код кога је доста тешко распознати да ли је у питању прави топуз, као оружје ратника, или булава, нека врста маршалске палице; једини начин да се прецизније утврди о чему је реч је или експлицитни навод у официјелном блазону, или познавање каријере првог армигера. Архијерејско жезло, насупрот, стандардни је атрбут грбова православних цркава, архиепископија, митрополија и епархија, и обично се види укрштено са патријарашким крстом иза штита, осим у напуштеном грбу Митрополије црногорско-приморске где је укрштање преко штита. У неким случајевима, архијерејско жезло се може наћи и као мотив у самом штиту цркве или личном/породичном грбу јерарха (на пример, у четвртом пољу грба горњокарловачког епископа Мојсија Мијоковића, где је архијерејско жезло укрштено са игуманским штапом, или у левој челенци грба далматинског епископа Стефана Кнежевића, где је укрштено са литијским крстом). У грбовима римокатоличког и лутеранског клира, пасторал је обично део параферналија ранга, али се доста често налази и као мотив у штиту. 

Следећи по важности део регалија је шар, орб или царска јабука (грчки sfaira или melon, латински sphaera, orbis или globus), који – као атрибут краљевске власти – представља универзум. Налази се међу амблемима императорске власти у старом Риму, где симболише статус Јупитера као владара богова и људи, и приказује се надвишен фигуром Викторије, феникса, бродском крмом или Јупитеровим орлом, док у хришћанству представља Христову владавину над светом и означава се надвишењем у виду крста (globus cruciger). Прва представа шара као једне од инсигнија христијанизованог владара потиче из 315. године и приказује Константина Великог. Прва представа владарке са шаром односи се на Аријадну, супругу цара Анастасија, на почетку 6. века. У 6. веку наилази се и на представе арханђела одевених у царску одећу са шаром у руци. Вероватно да је у раном периоду шар имао форму диска. Касније се израђивао као шупља златна лопта испуњена смолом или глином и прашином ради подсећања на пролазност свега земаљског. На Западу се шар често приказује са наглашеним и украшеним меридијаном (orbis in titulo), екватором (orbis in circulo) или и екватором и северном половином меридијана (orbis in circulo et in titulo). Сматра се да је појава шара на Западу везана за Теодобертове копије Јустинијановог царског ковања у првој четвртини 6. века, али да се у редовни систам иконографије владарских инсигнија уводи тек за владавине Отона I, половином 10. века, и да је као стварни артефакт први пут употребљен за царско крунисање Хајнриха II 1014. године. Владалац шар носи у левој руци, а прима га током свечаности крунисања истовремено или по примању скиптра, као знак да својом земљом управља у име Христово. У нашој средњовековној инсигниологији шар се јавља за владавине краља Радослава, и то као сфера надвишена једноструким или двоструким крстом. По својој природи шар је сродан акакији, и те две инсигније се користе алтернативно. У српске регалије шар је поново уведен за крунисање краља Петра I, и за ту прилику је у Паризу код «Фализа» израђена нова инсигнија од топовске бронза и емајла по нацрту Михаила Валтровића. Сфера је пречника 11,5 цм, позлаћена је, са наглашеним екватором украшеним лозанжираним фризом, сваки лозанж са по једним четворолатичним цветом у белом, црвеном и плавом емајлу; северни меридијан је украшен са два четворолатична лозанжа и флоралним украсима у зеленом  емајлу и нијелу. Шар је надвишен Рупертовим крстом емајлираним у националним бојама црвено, плаво и бело.

Улога орба у хералдици није посебно наглашена. Он је саставни елемент краљевских знакова, па се као такав понекад појављује као супститут целине регалија (pars pro toto), а понекад као израз поруке о владавини Христоса над земаљским шаром или над читавом васељеном. На неупадљив начин, он је присутан и када је хералдички приказана само затворена владарска круна, јер се најчешће шар налази на апексу калоте, али се често експлицитно приказује у саставу владарских регалија које држи хералдички орао као владарска птица. Пример за то, између друхих, су грбови Светог Римског Царства, Аустријског царства, Руског царства, Немачког царства и Црне Горе. У грбу српске државе орба у канџама орла нема. Као атрибут уз друге хералдичке ликове, орб се чешће појављује уз лик лава (на пример у грбу Михаила Јанковића у даровници Св. римског цара Франца II, или у грбу Јелачића), ређе уз фигуру змије (грб Горјанских/Gara de Gara). Због сличности са топографском ознаком за манастир или цркву globus cruciger се понекад може наћи и у територијалном грбу као ознака постојања значајног сакралног објекта (као у грбу метохијског града Истока).      

Успомена на крунисање Краља Петра IНестанак српске државе учинио је на дуги рок постојање националних регалија, укључиво и владарску круну, обзолетним. Од средине 15. до почетка 19. века, ни у хералдичком ни у било ком другом смислу никаква специфична круна не повезује се са идејом о српском суверенитету или о суверенитету над Србијом. Хералдичка примена српског поља у композитним грбовима Светог Римског царства, аустријских наследних земаља или Угарске увек је овенчана одговарајућом круном релевантног врховног државног суверенитета. Први војводски стегови, настали током Првог српског устанка, који носе представу националног грба Срба и грба Тривалије, приказују редовно и кнежевску капу са златном дијадемом и венцем и са плавом поставом. У доста раширеној пракси савремених немачких хералдичара плава постава се (осим у случајевима када је у питању стварна пракса коришћења плаве порфоре у државама као што је Баварска, Француске или Грчка) користила као стандард за дефинисање вазалног статуса појединих монархија, па је као таква коришћена и у популарној хералдичкој литератури за приказовање порфире и кнежевске капе над грбовима Србије и Црне Горе све до половине 19 века[24]. У периоду доношења Сретењског устава, у хералдичке сврхе над грбом Србије се приказује војводски коронет, а од краја 4. деценије 19. века у хералдичку упозтребу се уводи стандардна кнежевска капа. Тек прогласом обнове краљевине 1882. године у хералдичку праксу Србије уводи се стандардна хералдичка краљевска круна са четири аркуса и без поставе. Како Обреновићи нису обновили обред крунисања, краљевска круна није никада начињена, нити се њеним посебним хералдичким дефинисањем и карактеристикама ико посебно бавио. Забележено је да је краљ Милан, који се носио мишљу да свој нови статус увелича крунисањем, затражио од цара Франца Јозефа да му за планирано крунисање уступи једну круну типа камелаукиона којој се код нас приписивало могуће порекло од кнеза Лазара. Та круна, коју је трансилвански кнез Иштван Бочкај 1605. године примио од турског великог везира Лале Шахина, поседује јединствени венац спојен са дијадемом, орнаментално стилизован тако да међупростор формира фигуру сличну оцилу из српског грба, док је купола начињена од златног лима преко дрвене подлоге; у апексу круне је смарагдни орфанос, а украшавање је богато спинелима, рубинима, тиркизима и бисером. Нема индиција да је икада имала препендулије. Аустријски цар је захтев одбио и од крунисања није било ништа. Године 1889, на 500. годишњицу Косовске битке, основан је Орден кнеза Лазара, а са њим је у хералдичку употребу поново уведен камелаукион као карактеристична владарска круна српског Средњег века и Немањићке традиције[25]. Ипак, ни хералдичка употреба камелаукиона није постала стандард, иако се, у оквиру националног програма Обреновића, јавља на инсигнијама Ордена кнеза Лазара и Ордена Милоша Великог. Камелаукион ће се коначно појавити као хералдички стандард, али само у оквиру Краљевског дома Карађорђевића, дефинисањем нове официјелне стилизације грба српског Краљевског дома 1917. године, што је узето за основ потоње стандардизације грба Краљевског дома СХС и Југославије[26].

Одлука краља Петра I да своје ступање на престо 1903. године потврди обредом крунисања захтевала је да се хитно изради гарнитура регалија. Као што је већ поменуто раније, нацрте је припремио Михаило Валтровић, а израда је поверена угледној париској јувелирској фирми «Фализ». Као материјал је узета бронза од ручице Карађорђевог топа и полудраго камење нађено у Србији. Ова круна је препознатљива по карактеристичном венцу, компонованом од по четири емајлирана плава крина и двоглава крунисана бела орла са грбом српске нације на грудима; над једноставном и скромно украшеном дијадемом; круна има четири лука од позлаћене бронзе, украшена емајлом и полудрагим и синтетичким каменовима, укрштена под малим орбом са крстом који понављају изглед краљевског шара из исте гарнитуре регалија. Постављена је тамно гримизним сомотом. Ова круна у хералдичком смислу није коришћена ни у грбу државе ни на грбу Краљевског дома; тек по прогласу уједињења у Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, налазимо парафразу средњовековне српске круне на једној од верзија државног грба Краљевине из 1919. године, а ревизија хералдичког стандарда извршена 1922. године уводи у еталон државног грба представу стварне краљевске инсигније. Круна је преживела повлачење српске војске у Првом светском рату, скривена у призренској Богословији; између два рата била је изложена у Дворској капели Старог двора у Београду, а Други светски рат провела је у Жичи. После рата предата је Народном музеју у Београду, потом Музеју Првог српског устанка, а данас се чува у Историјском музеју Србије.

У Црној Гори се од прве деценије 19. века уводи у државни грб приказ кнежевске капе, без посебног законског или било каквог другог прописа или акта, на основу доминантне савремене европске праксе. Кнежевска капа са инфулама коришћена је као хералдички стандард на грбовима, одличјима и у вексилолошкој и дипломатској пракси током највећег дела 19. века, па и после прогласа Краљевине 1910. године. Ово одступање од праксе усклађивања хералдичког атрибута државног суверенитета и ранга тумачи се више разлозима штедње него постојањем одређеног става према том питању.

Порфира, владарски огртач постављен зимским хермелином, симболом чистоће и некоруптивности, има сасвим посебно место у хералдици. Она у техничком смислу представља позадину хералдичке композиције и дела примарних параферналија које јој припадају. Симболички, порфира означава ауторитет суверене власти. У српској хералдици она је апсолутни знак привилегије, и то – у световном домену – привилегија владара и државе, а у сакралном домену – привилегија Цркве као суверене власти у погледу духовног пастирства. Порфиру пурпурне боје споља, постављену хермелином, увезану златним гајтанима са кићанкама, често опшивену златним ресама, користе и Држава и Црква. Држава познаје два вида порфире, према стилизацији: стандардну и аранжирану у форми павиљона или хералдичког шатора. У форми павиљона, по правилу, користи је само владалачки дом. Црква стандардну хералдичку порфиру користи у својству аутономног[27] или аутокефалног тела, најчешће на нивоу архиепископије или митрополије[28]. Српска православна црква после обнављања Патријаршије користи уместо порфире мандију која у стварности не постоји, али се слично владарској порфири позива на духовни суверенитет; она је гримизно црвена, постављена црвено, извезена у угловима златним херувимима, опшивана златним ресама, увезана златним гајтанима са кићанкама[29]. Епархијски и грбови јерараха користе различите карактеристичне мандије, и то пурпурну са белим и црвеним пругама за епископе, светло плаву са белим и црвеним пругама за митрополите, зелену са белим и црвеним пругама за патријархе (и евентуално неке архиепископе).

Пекторал као део регалија припада прехералдичкој епохи српске традиције, па је отуда његово учешће у параферналијама грбова код Срба релативно касна појава. Пекторал се у српској хералдици појављује у два различита вида: као орденски знак о ланцу или огрлици, и као инсигнија клирика. У првом случају ради се о покушају пресађивања западне праксе приказивања инсигнија витешких ордена као хералдичке декорације, а први такав покушај припада великом пројекту Илирских грбовника, где се апокрифни грбови цара Душана и цара Уроша, у неким од сачуваних преписа, виде окружени ланцем витешког Ордена св. Стефана, који је – ако је веровати Лукарију – први српски цар основао у славу свог крунисања у Скопљу. Тај се ланац приказује као низ златних оцила, док је пекторал златни овални или кружни медаљон са изображењем св. Првомученика и архиђакона Стефана. Далеки наследник тог пекторала са ликом св. Стефана био би Орден св. кнеза Лазара, основан поводом прославе 500. годишњице Косовске битке, и намењен само српском Краљу и његовом пунолетном Наследнику престола. Овај орден у српску хералдику улази са претходно поменутим нацртом Михаила Валтровића за Хиландарску заставу и са интерпретацијом дворског грба на њој, да би се у стабилнијој верзији појавио тек са новом стилизацијом династичког грба Карађорђевића 1917. године. У другом случају ради се о коришћењу привилегованих црквених знамења у циљу постизања прецизне хералдичке идентификације титулара. Тако се на месту које у западној традицији припада инсигнијама витешког ордена, т.ј. око и испод штита, у грбовима српских клирика појављује архијерејски енколпион/ панагија, односно код презвитера крст (са бројаницама или без њих). Међутим, иако је панагија ознака функције и достојанства епископа као таквог, као форму пекторала могли би посматрати само једну специфичну панагију – такозвану Панагију Светог Саве! Ову изузетну инсигнију са карактером регалије може носити само српски Патријарх, и она у грбу Српске православне цркве идентификује њен идентитет и наслеђе, као и достојанство међу другим помесним црквама[30]. Ни у првом ни у другом случају институција пекторала као регалије не мора имати (и вероватно нема) било какве директне везе са појавом пекторала у позној српској хералдици, али на нивоу симбола између ових институција нема суштинске разлике. Оно што им даје карактер регалија је управо њихова ексклузивност и чињеница да их може поседовати само поглавар, било државе, било Цркве. 

Оружје се у својству регалног атрибута у српској хералдици појављује изузетно ретко. Једино се мач појављује у неколиким случајевима: мач укрштен са скиптром иза порфире дворског грба Обреновића (по нацрту Михаила Валтровића за заставу даровану Хиландару), усправљени мач у центру крста у српском грбу између историјских година 1389. и 1815. (у једној од варијанти династичког грба Обреновића), иза штита кнежевског дома Карађорђевића после свргавања књаза Александра, и мач у десној канџи орла у варијантним моделима грба Црне Горе у периоду 1903-1910.

Трон се у српској хералдици уопште не појављује у својству регалије, осим као артефакт који је сам носилац хералдичких знамења. У чину посвећења владаоца посебно седиште у које се владар „уводи“ има извесну сличност са симболичком представом хетимасије[31]. Владарски тронови по правилу носе државни грб или „грб величанства“. Црквени тронови по правилу носе грб помесне цркве или епархије, односно епарха. Црквени тронови код римокатоличких прелата могу бити украшени грбом дијецезе или грбом јерарха који управља дијецезом.

Слично трону, и јединствена пафта или аграфа, копча крунидбене порфире[32], не појављује се код Срба као регалија у хералдичком смислу иако је сама носилац хералдичке композиције. 

Извор: "КРУНИСАЊЕ СРПСКИХ ВЛАДАРА", каталог поводом изложбе 8 векова манастира Жиче у организацији Историјског музеја Србије и Народног музеја Краљево, 2007 год. Аутор текста арх. Драгомир Ацовић.

фусноте

[1] У таквој функцији појављује се чин преузимања краљевских инсигнија (регалија или посебне одеће) у античким трагедијама (види Сенекиног Тијеста или Агамемнона) или у историји Исусовог страдања (ругање Христосу пред Пилатом). О овоме су занимљиво писали Livio Stecchini и Jan Sammer (The Gospel According to Seneca).
[2] Смиља Марјановић-Душанић, Владарске инсигније и државна симболика у Србији од XIII до XV века, Посебна издања САНУ књига DCXXIII, Одељење историјских наука књига 18, Београд 1994.
[3] Сакос, од грчког σακκος= врећа, назив је за нарочиту свечану горњу хаљину звонастог кроја. Владарски сакос се код нас први пут среће на портретима краљева Драгутина и Милутина у Ариљу, око 1296. године, али се на печатима наговештава још за времена краља Владислава. Ране представе сакоса су без посебних украса; касније се сакос украшава палметама, љиљанима, коластим аздијама, и сл. У периоду Палеолога у Византији уводи се карактеристична црна боја владарског сакоса (σakkoV melanoV,црни сакос) као знамење мистерије царства, а иста мода се у 14. и 15. веку среће и на српској владарској одећи. У православној цркви сакос се задржао као литургичка одећа архијереја.
Лорос, од
грчкогJ@ 8@LD4 или 0 8@LD4*", 8@DTH = трака, појас, повез, и латинског lorum, lorica= оклоп, панцир, јесте дугачка текстилна трака, богато украшена везом, бисером и драгим камењем, у неким нашим изворима помиње се и као појас. Вероватно потиче од античке инсигније trabea triumphalis коју су носили римски конзули-тријумфатори. У Византији је традицију коришћења лороса обновио Јустинијан и учинио га ексклузивним делом владарског орната. Из Византије се пракса ношења владарског лороса проширила на Јужну Италију и Сицилију, где је позната и под називом stola regalis, као и на делове Балкана који су припадали културној и политичкој сфери утицаја Царства. Лорос се носио с предње стране, полазећи од манијака наниже, док се други крај пребацивао преко леђа, затим враћао напред са десне стране у висини појаса и коначно пребацивао преко леве (у раном периоду преко десне) руке. Ако је ношен укрштен преко груди називао се дијадима (дијадема). Дуж ивица лороса нашивано је драго камење или ниске драгуља у виду реса или трепетљика – фојникија, а постављан је пурпурном или љубичастом свилом. Лорос без драгуља могли су носити и неки високи државни званичници током одређених великих церемонија, као што су ускршење свечаности, када би василевса пратило 12 достојанственика са лоросима као 12 апостола. Прва очувана потпуна представа српског владара  на фресци са лоросом пада у време владавине краља Уроша I, али се лорос на печатима налази још за владе краља Владислава, а на новцу на скифатима и бакрењацима краља Радослава. У грачаничкој представи лозе Немањића приказана је инвеститура лоросом из руку анђела. Више о томе видети код С. Марјановић-Душанић, Op.cit.
[4] Порфира, од грчког porfira= пурпурна, назив је за пурпурну владарску хаљину, најчешће дивитисион. У новије време, као у хералдичкој терминологији, порфиром се назива пурпурни или тамно црвени крунидбени краљевски сомотски плашт, најчешће богато извезен златом и постављен зимским крзном хермелина са нашивеним црвим репићима. Изузетно, из традиционалних разлога, порфира руских и немачких царева је златна, а француских, грчких и баварских краљева плава, као и Наполеонове браће као краљева Напуља, Шпаније и Вестфалије. Порфира краља Петра I рађена је у Бечу код фирме «Ернест Крикл и Швајгер» по нацрту Михаила Валтровића. Чува се у Историјском музеју Србије у Београду, а израђена је од тамно црвене венецијанске кадифе, са поставом од беле свиле и обрубом и крагном од хермелина. Извезена је златним коластим аздијама и криновима. Ова порфира се копчала посебном позлаћеном аграфом (фибулом, пафтом), у чијем је средишту на кружном пољу медаљона велики крунисани бели двоглави орао са штитом са крстом и оцилима на грудима, окружен фризом четворолатичних цветова од црвеног, плавог и белог емајла; са обе стране овог медаљона пружају се полихромни орнаменти у емајлу украшени са два сафира.
[5] Видети: Ann M. Stout, Jewelry as a Symbol of Status in the Roman Empire, The World of Roman Costume, стр. 77-100.
[6] Дијадема, или дијадима, грчки diadhma,  od diadew = вежем око..., првобитно трака коју су владари на Средњем истоку носили око главе као ознаку апсолутне и божанске власти. У време хеленистичке експанзије пренета је из Персије у Европу. Дијадеме хеленистичких краљева биле су једноставне беле свилене траке које су се везивале на потиљку великим чвором. Први римски император који је носио дијадему био је Аурелијан, а стандардни део царског орната постала је за владе Диоклецијана, када је спроведена темељна реформа владарског статуса и идеологије. Од тада почиње и обичај бојења дијадеме пурпуром и украшавање нискама бисера и драгим камењем. У време Константина Великог разликује се неколико врста царских дијадема: једноставна трака, нарочита дијадема за празник виценалија, дијадема са аплицираним венцем од драгог камења и дијадема са фризом од драгог камења. По правилу дијадема се у Римском царству носила уз тријумфаторски орнат. Под исти назив савремени извори често сврставају и друге облике владарских круна, нарочито стему. Такође, архијерејска митра првобитно је имала форму дијадеме. У морфологији круна дијадемом се назива најнижа зона. Од 11. века под овим именом почиње да се подразумева посебна форма тријумфаторског појаса, односно лороса;  у циљу терминолошког разликовања код таквог лороса примењује се новогрчко читање слова η  (ита) . У Немањићкој Србији, као и у савременој Византији, дијадима означава лорос ношен укрштен преко груди. Када носи дијадиму владар обично не носи манијак. Код нас се на сликаним портретима дијадима први пут запажа на портрету цара Душана у Пећкој патријаршији. У новије време дијадемом се назива сваки прстенасти украс главе израђен од племенитих метала, са или без украса од драгог камења и бисера, и нема обавезну и подразумевану конотацију владарске инсигније. У иконографији појам дијадема се понекад користи, нарочито на Западу, за ореол, посебно када се односи на квадратни ореол ликова који су иконографски интерпретирани као живе личности у време израде иконографске композиције. О царској дијадеми видети детаљније: Ивана Поповић, Дијадема на Константиновом портрету из Ниша; настанак и развој нове царске инсигније, Ниш и Византија III, Ниш 2005, стр. 103-117.
[7] У византијској терминологији израз венац се користи за царску и владарску (деспотску, севастократорску, кесарску), мученичку и венчану круну. Та терминолошка ширина у потпуности је пренета у српски језик и инсигниолошки појмовник. Византијски извори такве круне често називају и стематогирионом и описују их као дијадему са наглашеном фронталном плочицом, камаром, украшеном драгим каменом, са препендулијама и капом-поставом (скиадионом) која може бити извезена бисером или златним концем. Деспотски венац, према Псеудо-Кодину, има једну до четири камаре, у зависности од степена сродства са царем, и скиадион украшен бисером и златним везом са именом деспота, док са чеоног обруча, преко слепоочница, висе препендулије. Када је деспот близак рођак цара скиадион му је посебно украшен крстовима везеним бисером. Венци севастократора и кесара су слични деспотским, али се украшавају плавим драгуљима. У морфологији средњовековних круна хришћанских владара венац се по правилу налази изнад горњег руба дијадеме. Извори који сведоче о изгледу владарског венца код нас пре свега су сликани, нумизматички и сфрагистички. О изгледу великожупанског венца нема поузданих података. Савремени портрети Стефана Првовенчаног приказују краља са круном која би могла бити севастократорски венац. Исто се односи и на савремене портрете његових синова Радослава и Владислава. Краљеви Урош и Драгутин сликају се са стематогирионом, који се код њихових наследника трансформише у стему и камелаукион, али се нижа владарска достојанства и даље приказују са венцем који одговара њиховом рангу. Лепа представа севастократорског венца са једном камаром и без препендулија налази се на лику севастократора Калојана из 1255. године у Бојанској цркви у Софији, а једноставни венци без камара и препендулија на портретима Владислава и Урошица из 1296. године у Ариљу. Венац потоњег великог деспота Јована Оливера у Леснову, датован у 1341, сасвим је једностава златни прстен украшен бисреом, без камаре и препендулија, и не разликује се битно од венца насликаног на глави малог сина жупана Брајана у Карану десетак година раније. Међутим, портрет Душановог рођака Јована Драгутина (Полошко, око 1345. године), сина бугарског деспота Алтимира, приказује раскошни стематогирион са три видљиве камаре и препендулијама. На основу више таквих аналогија могло би се закључити да код Срба венци несуверених владарских достојанстава нису били онако прецизно стратификовани како нас Псеудо-Кодин извештава да је у Ромејском царству био случај. Круне са којима се представља деспот Стефан Лазаревић, са изузетком портрета на Птујској Гори, не спадају у стандардне деспотске регалије и вероватно одражавају његов амбивалентан државно-правни статус и узвишено наслеђе. Нумизматички извори су релативно оскудни када је представа венца у питању. Једино се на новцу краља Радослава добро уочава севастократорски венац са препендулијама, док матапани из средњег Немањићког периода можда илуструју познији модел стематогириона или круну са криновима. На новцу типа робертина може се видети позни модел стематогириона. Сфрагистички извори су још оскуднији: један сачуван печат краља Радослава и два печата краља Владислава чини се да приказују владара овенчаног севастократорским венцем. Са нестанком вестигијалне средњовековне српске државе, престаје и улога владарског венца у Срба.
[8] Стема, од грчког to stemma  и латинског stemma, означава царску или краљевску круну. У византијским изворима тај термин покрива, у временском распону од 6. до 15. века, доста широк спектар значења. Првобитно, чини се, синониман је појму дијадеме, касније и појму круне кесара или царица. У периоду од 7. до 13. века тим се именом углавном назива царска круна, а од Алексија I Комнина и круна севастократора и кесара. Јован VI Кантакузин и Псеудо-Кодин стемом називају царску круну која иначе, према временским одредницама, свакако припада моделу камелаукиона. Постоје два основна модела стеме. Рани модел је развијен у 6. веку из царске дијадеме и састоји се из високог прстена богато украшеног драгим камењем и бисером, са кога висе темпоралне ниске бисера или кићанке драгуља о златним ланчићима (препендулије или катасисте), док се на горњи фронтални део обода, понекад изнад камаре, обично поставља велики крст; ова је стема постављена капом чија је боја иста као боја фронталног драгог камена на дијадеми, и према боји те капе круна носи одговарајући назив (зелена, плава, црвена или бела круна). У рани модел стеме могао би да спада и посебни тип круне звани хипертерон, који над камаром има троделни укас сличан горњем делу хералдичког крина или малим перима. Позни модел стеме има нижу дијадему, капа се више истиче својом куполастом формом и везеним украсима, драгуљима и бисерима, крст над челом и камара најчешће не постоје, а замењује их орфанос у апексу калоте док су препендулије као на старијем моделу. Посебна врста стеме, намењена краљевима, деспотима, севастократорима и кесарима, називана је стематогирионом. Код Срба се представа позне стеме јавља тек на портретима краља Драгутина. Терминолошки, међутим, стемом се сматрала свака краљевска круна без обзира на модел, укључиво и камелаукион. Почетком 18. века појам стеме поново улази у (ограничену) употребу код Срба, захваљујући хералдичком раду Паула Ритера и Христофора Жефаровића, али са измењеним значењем -  као грб, према италијанском термину lo stemma.
[9] Камелаукион или камелавкион, грчки kamellaukion од староперсијског kamerada, односно пехлевијског kamara, у значењу глава или капа божанства, и суфикса ok за деминутив, јесте врста круне карактеристичног куполастог типа. У византијским изворима, овај термин означава више појмова (између осталог и куполасти балдахин изнад царског престола, засвођену салу на источном делу хрисотриклиноса, па и карактеристичну капу монаха и клирика у православној цркви, камилавку, односно средњовековну папску капу - camelaucum). У владарској терминологији првобитно означава круну кесара (7. век), а касније једну од круна василевса (8-9. век), да би коначно од 12. века означавала искључиво круну василевса. Јован VI Кантакузин и неки други аутори камелаукион називају и царским пилосом (basilikoV piloV). Питање подударања појмова камелаукион и стема није до краја разјашњено; постоји мишљење да би стема могао бити општи назив за царску круну, а камелаукион специфичан појам за ону царску круну којом се од времена Комнина обавља крунисање. Неки инсигниолози сматрају да порекло форме камелаукиона треба тражити у церемонијалном шлему-круни готског краља Тотиле, која је као ратни плен донета 552. године у Константинопољ и као вотивни дар изложена у олтару Свете Софије. Године 638. исти тип круне јавња се као кесарска инсигнија. Има индиција да је и тзв Круна Константина Великог била по типу камелаукион. Константин Порфирогенит каже да се круна тог типа није смела даривати страним монарсима. До ступања на престо Алексија I Комнина изгледа да је василевс камелаукион носио само током великих црквених празника, а од његовог времена користио се и за крунисање василевса. На Западу круне типа камелаукиона су ретке; познато је да су такве круне поседовали цареви Конрад III и Фридрих I Барбароса, као и Фридрих II у својству краља Сицилије (о овој круни видети опширније у Nobiles officinae, die königlichen Hofwerkstätten zu Palermo zur Zeit der Normannen und Staufer im 12. und 13. Jahrhundert, Katalog der Ausstelung, Wien 2004.). Из круне типа камелаукиона развила се у 13. веку карактеристична митра православних архијереја.
Морфологија камелаукиона је следећа: доњу зону круне чини дијадема украшена драгуљима и бисером, са чијег доњег обода висе две темпоралне, једноструке или вишеструке, ниске бисера или златних ланчића (препендулија). Средња зона, венац, најчешће не постоји. Горњу зону чини калота круне начињена од крутог текстила или од текстила преко чврсте подлоге, ређе од злата, украшена драгим камењем и бисером. Преко калоте, у истој равни, пружају се два лука, фронтални и темпорални, који се укрштају на апексу куполе над којим се уздиже орфанос. И сами луци могу бити украшени драгим камењем и низовима бисера. Једини релативно комплетно сачувани средњовековни камелаукион нађен је у гробници царице Констанце, а приписује се цару Фридриху
II и датује у 12. век. Његова је основа златоткани текстил са нашивеним златним и емајлираним фрагментима и драгуљним и бисерним украсима. Препендулије су златне и третиране као сложени орнамент уместо слободно висећих ниски. Друга позната круна тог типа, звана круна Иштвана Бочкаја, нејасне је провенијенције. Процена да је у питању турски рад не чини се сасвим извесном. Камелаукион који се чува у ризници Цетињског манастира, и коме се традиционално приписује порекло од Стефана Дечанског или цара Уроша, вероватно је архијерејска митра начињена од делова старијих инсигнија различите провенијенције. Средњовековне куполасте круне српских владара припадају типу камелаукиона, иако се у српским писаним изворима тај термин не среће.  

[10] Michelangelo Muraro, André Grabar, Les trésors de Venise, SKIRA. Атрибуција ове круне је доста непоуздана. Постојала је тенденција да се припише Лаву I (Pasini, Il Tesoro di San Marco, Venezia 1885-7, No. 111, Табла L), Лаву VI ( Molnier, Le Trésor de Saint-Marc, 1888, No. 100, 95), па и да се помери све до 11-12. века (Dalton 1911, стр. 514).
[11] Видети више код Petar Petrović, Dona Militaria, Starinar, Arheološki institut, NS Vol XLII, Beograd 1993. str. 63-69.
[12] Веома леп пример позног шлема са круциформин ојачањима, без издизања лукова од површине калоте, је англосаксонски шлем из Копергејта у Јорку (8. век), сада у Музеју Касл у Јорку (Castle Museum, inv.no. YORCM CA665). Видети више у: The Making of England, Anglo-Saxon Art and Culture AD 600-900 (ed. Leslie Webster & Janet Backhouse), Exhibition Catalogue, British Museum, London 1991, стр. 60-62.
[13] О инфулама св. Исидор Севиљски каже: Infula est fasciola sacerdotalis capitis alba in modum diadematis, a qua vittae ab utraque parte dependent, quae infulam vinciunt; unde et vittae dictae sunt, quod vinciant. Infula autem plerumque lata erat, plerumque tortilis, de albo et cocco. (Isidori Hispalensis Episcopi Etymologiarum sive originum, Liber XIX, De navibus, ædeficiis et vestibus, #30- De ornamentis).
[14] У западноевропској иконографији фронтално расцепљена митра користи се у приказима старозаветних првосвештеничких ликова.
[15] Без обзира на генералну непоузданост навода Летописа.
[16] Овде треба поменути необичне круне са  двоструким препендулијама на портретима Стефана Дечанског и Душана у црви Св. Стефана у Дуљеву, које су по много чему изузетак у представама српских средњовековних владарских инсигнија. Више о томе: Драган Војводић, Српски владарски портрети у манастиру Дуљеву, Зограф бр. 29, Београд 2002-2003, стр. 143-160.
[17] Модиолос, такође тимпанион или прополома, је средњовековна византијска круна облика обрнутог пресеченог конуса, редовно богато украшена бисером и драгим камењем. Константин Порфирогенит помиње да је Леон I поседовао модиолос који му је даровао сенат, а Игњатије Смоленски говори о модиолосу Манојла II Палеолога. На Западу се модиолос углавном повезује са византијском или сицилијанском традицијом. Две круна тог типа с краја 12. века чувале су се у ризници катедрале у Бамбергу, али о њиховом изгледу сведоче само сачувани цртежи. Изгледа да од 12. века овај тип круне углавном користе жене, и као такав налазимо га у нашем зидном сликарству на портретима краљица. Једна од најлепших представа модиолоса у нас налази се на портретној фресци краљице Симониде у Грачаници.
[18] У рукопису Коренића-Неорића, у изгорелом Београдском грбовнику, и у Тасовчићевом препису уместо флерона у венцу се налазе хералдички кринови, што је очита алузија на љиљанову круну босанских Котроманића. Чини се да би извор те интерпретације могао бити познато „Родословље господе српске и босанске“ из фрањевачког манастира у Краљевој Сутјесци, сада у Штросмајеровој галерији у Загребу.
[19] Код грба Молдавије се види да је првобитно била нацртана „царска круна“, па су са ње накнадно уклоњени аркуси.
[20] Pavao Anđelić, Srednjovjekovni pečati iz Bosne i Hercegovine, Akademija nauka i umjetnosti BiH, knjiga XXXVIII, Odeljenje društvenih nauka knjiga 23, Sarajevo, стр. 106.
[21] Мотив „тролисне круне“ (Rautenkrone) карактеристичан је за саксонску владарску кућу, а исту форму имају и круне у мотиву „три круне“ шведских краљева.
[22] Односно са плавом поставом на заставама Првог српског устанка и у верзији „вазалних“ грбова Црне Горе и Србије у Зибмахеровој серији.
[23] Појам Рупертовог крста у хералдици и фалеристици често се користи да опише варијанту шапастог крста код кога су странице кракова конкавне, а крајеви конвексни. Назив потиче од првог познатог орденског знака са таквом формом крста, Ордена Св. Руперта, основаног у Салцбургу. Иначе, сама форма овога крста, изван фалеристичког контекста, далеко је старијег датума.
[24] Траг тога могао се наћи и крајем 19. века у необичном грбу који је Валтровић унео у свој нацрт Хиландарске заставе, поклона краља Александра Обреновића српској царској лаври, са представом плаве порфире.
[25] Наиме, круна типа камелаукиона је позиционирана у надвишење орденског знака, на пекторалном сегменту орденског ланца, што је први случај овако репрезентативне и упадљиве примене тог мотива у нашој инсигниологији 19. века.
[26] Од 2006. године круна типа камелаукиона користи се поново, одлуком Њ.К.В. Александра II, као саставни део грба Старешине српског Краљевског дома.
[27] Карловачка митрополија, Црногорска митрополија, Дабробосанска митрополија...
[28] Видети грб Митрополије дабробосанске са антиминса митрополита Евгенија.
[29] Док је патријарашка порфира дефинисана црквеним Уставом, архијерејски и епархијски грбови са мандијом користе се од недавно (епархије Тимочка, Средњоевропска, Канадска, Нишка...).
[30] Панагија Св. Саве, заједнички дар Краља Александра I и Председника владе Николе Пашића, уведена је приликом избора Митрополита Димитрија за првог патријарха обновљене и уједињене Српске православне цркве.
[31] Jacques Le Goff, A Coronation Program for the Age of Saint Louis: The Ordo of 1250, стр. 53: "Ово седиште, као симбол, може се поредити са празним престолом у старој Индији, или са хетимасијом (празним престолом за Господа или за крст) у раној хришћанској и византијској уметности“. (прев. Д.А.).
[32] Део крунидбених регалија краља Петра I. И овај артефакт израђен је код „Фализа“ по нацрту Михаила Валтровића.


<  Текст бр.2_03

^
Текстови

Текст бр.2_05  >


      Поставите на