Српски ћирилица  Srpski latinica  English  Руский  Ελληνικά

     
 
 

Текстови о православној уметности

Текст
2_02.
КРУНИСАЊЕ СРПСКИХ ВЛАДАРА, Историјски музеј Србије - Народни музеј Краљево,
Небојша Дамњановић

- Поводом 800. година манастира Жиче -

Свети Симеон Мироточиви (Немања), Богородица Љевишка, Призрен

Најстарији изворни подаци недвосмислено сведоче да је већ у раном Средњем веку, у Србији постојао владарски род, под чијим вођством су Срби и дошли у област некадашњег римског Илирика и засновали своје државе. Српске владаре, византијски цар Константин VII Порфирогенит, аутор најстаријих поузданих и релативно опширних "вести" о Србима, означав а неодређеним термином - архонти.[1] У историјској науци је прихваћено да се поменута титула преводи словенском речју - кнез. По њему, у српском владарском роду се примењивало начело примогенитуре, што би значило да је бар начелно врховну власт наслеђивао најстарији владарев син.[2] Разуме се, да је ово начело било често оспоравано.

О начину устоличавања српских владара, у првим вековима живота у новој постојбини не располажемо никаквим сазнањима. Виши, краљевски државни статус извојеван је у приморским областима српских земаља, у XI веку. Михаило, син Стефана Војислава, владар Дукље, Травуније и Захумља, титулисан је као краљ у папском писму из 1077. године. Михаило "краљ Словена" добио је од Папе обећање да ће му бити послана застава Св. Петра, један од познатих симбола краљевске власти који је додељивала папска столица.[3] Управо у ово време, папски легат је извршио инвеституру хрватског краља Дмитра Звонимира, 1075. године уручујући му заставу, мач, скиптар и круну.[4] Не може се утврдити да ли је и када, Михаило дукљански дошао у посед напред поменутих краљевских инсигнија. У малој, напуштеној цркви Св. Михаила код Стона, на ктиторском портрету, приказан је са тамноцрвеном, цилиндричном круном на глави и црвеном обућом.[5]

Када се тежиште политичке премоћи у српским државама у XII веку преместило у континентало залеђе у Рашку, престо рашких великих жупана у цркви Св. Петра и Павла, код Раса, постао је извор и утока највише власти, симболична и стварна. [6] Најчешће помињани знак врховне власти у српском Средњем веку - престо, везао се рано за име и престиж рашког великог жупана Стефана Немање, родоначелника владајуће лозе. Трон у Расу је постао државни симбол.[7] Већ Стефан Немања се сматрао самосталним, "самодржавним" владаром, који је своју власт тумачио као Божију милост, не приписујући је вољи каквог земаљског ауторитета.[8] Устоличење великих жупана у цркви Св. Петра у Расу, вршено је уз црквени обред који је водио епископ. Посебност устоличења Стефана, сина Немањиног 1196. године састојала се у чињеници да је Немања, који је непосредно пре тог чина добровољно абдицирао - крунисао, тј. "венчао" и благословио сина наследника, заједно са епископом Калиником, полагањем руку на главу новог владара.[9] У овом великожупанском крунисању, односно речником средњег века казано "венчавању" употребљен је венац, који се битно разликовао од круне византијских царева - стеме.[10]

Свети Сава, Манастир МилешеваПреломни тренутак у историји владарских крунисања код Срба, представља крунисање Стефана Првовенчаног 1217. године краљевском круном пристиглом из Рима даром римскога папе Хонорија III. Био је то велики успех српског владара. У хијерархији европских, хришћанских владара, он је изједначен са осталим краљевима и Србија је тако стекла пун суверенитет.[11] Истински, потпуни суверенитет, потврђен је две године после крунидбеног чина, када је задобијена и аутокефална Српска архиепископија са Савом Немањићем "вождом отачаства" на челу.[12] Повољно одређен положај у православној екумени, захтевао је ново крунисање у духу византијске традиције. "Обред краљевског крунисања и миропомазања у Жичи био је део целовитог програма сакралног утемељења државе Немањића."[13] Архиепископ Сава је новоизграђену Жичу, над чијом изградњом је бдео заједно са братом Стефаном, припремио за велики чин крунисања, старајући се да она постане света "шкриња у коју су похрањене реликвије источно-хришћанског света."[14] Најдрагоценија и најзначајнија реликвија за тему којом се бавимо, била је десница Св. Јована Претече, посебно употребљавана у обреду крунисања византијских царева.[15]

Када је архиепископ Сава, 1221. године на најсвечанији начин у манастиру Жичи, крунисао "богодарованим венцем" брата Стефана, истовремено га миропомазавши, створен је основ за "сапрестолништво" носилаца врховне световне и духовне власти. Уз владарски трон, већ посвећен "благословеним венцем", стајао је архиепископски трон, касније назван "троном Св. Саве".

Повељом краља Стефана Првовенчаног, исписаном на зидовима Жиче, одређено је да црква Св. Спаса у Жичи, буде место у којем ће се "венчавати", односно крунисати српски краљеви и хиротонисати поглавари Српске аутокефалне архиепископије. Завет првовенчаног краља следили су његови синови Радослав (1228-1233) и Владислав (1234-1243), окруњени у мајци српских цркава, архиепископском средишту у Жичи, од стране стрица, архиепископа Саве.[16] Можемо предпоставити да је жељу оца Стефана Првовенчаног поштовао и најмлађи син Урош I (1243-1276). Ако су нам непознате околности везане за крунисање краља Уроша И, то се не може рећи за многе чињенице које говоре о његовом владарском статусу. За дуге и успешне владавине "храпавога краља", Уроша И, Србија је била у сталном успону - друштвеном, културном, привредном. То се одразило и у сфери владарске идеологије, у којој краљевски орнат и инсигније уопште, свакако нису на последњем месту. Док први краљеви лозе Немањића: Стефан Првовенчани, Радослав и Владислав носе једноставну круну, типа севастократорског стематогириона[17], Урош I се јавља на протретима са новим владарским знацима који га приближавају изгледу византијских царева. Насликан је са ореолом (нимбом) око главе и круном која личи на стеме ромејских василеуса, мада је одсуство вертикалних лукова и орфаноса, одваја од царског узора.[18]

Краљ Урош и Драгутин, Манастир СопоћаниСтарији син и наследник Уроша I, Драгутин приказан је на источном зиду припрате манастира Сопоћана, као млади краљ, одевен и окруњен попут оца.[19] Драгутин је први Немањић са службеном титулом "младога краља", у чему се огледа несумњиви угарски утицај. С обзиром да је престо касније преузео у буни, а да је архиепископ Јоаникије остао веран старом краљу, и пратио Уроша у изгнанству, ниче низ питања у вези места и начина крунисања Драгутиновог.

На сабору у Дежеву, у области Раса, 1282. године, дошло је до примопредаје власти између браће - Драгутина и Милутина. Схвативши телесну озледу као Божију казну, заслужену отимањем власти од оца, Драгутин је предао краљевске инсигније млађем брату Милутину, на државном сабору, како изгледа без знатнијег учешћа преставника Цркве.[20] Овим поводом су у изворима најдетаљније набројани владарски знаци; Драгутин је Милутину предао следеће регалије: круну, престо, златом проткану свиту и појас, коња и оружје.[21]

У време, скоро четири деценије дуге владавине краља Милутина, Србија је у сталној експанзији. Ово раздобље на размеђи векова, XIII и XIV, по много чему је прекретничко. Стефан Урош II Милутин, орођен са византијском царском породицом, владајући увећаном територијом која је укључивала и нека стара византијска градска и црквена средишта, преузима у целости византијску царску симболику - круну и орнат. Дубока византинизација Милутинове државе нашла је израз и у краљевом односу према владарским инсигнијама. Оне се изједначавају са владарским знацима византијских василеуса. Круна је од сада типа царско-византијског камелаукиона.[22] То је посебно видљиво на портрету Стефана Уроша II Милутина у Богородици Љевишкој, катедралној цркви у Призрену, где је он приказан на црвеној позадини у црном сакосу византијских императора, са куполастом круном - стемом на глави, украшеном орфаносом и препендулијама, попут круне краљевог таста, ромејског цара Андроника II Палеолога. Лорос пребачен преко леве руке у којој држи црвену акакију у виду свитка и скиптар у облику крста с драгуљима у десној руци, употпуњавају репрезентативни приказ владара, чија је власт "независна и богодарована".[23] Христос из сегмента неба благосиља српске владаре: Милутина и његовог оца Уроша I, док на супротном зиду оснивач династије Симеон Немања приказан као монах, раширеним рукама штити своје потомке, архиепископа Саву, Стефана Првовенчаног и (вероватно) будућег владара Стефана Дечанског.[24]

У цркви Св. Ђорђа у Старом Нагоричину, на ктиторском портрету који слави победе ратника краља Милутина, извојеване против Турака у Малој Азији, Св. Ђорђе заштитник ратника, доноси мач српском краљу. Тако се јавља нови мотив у иконографији српског владарског портрета - инвеститура владара мачем.[25] Милутин и краљица Симонида стоје на пурпурним јастуцима који су украшени златним двоглавим орловима, симболом византијских царева.[26] На портрету у својој главној задужбини у Грачаници краљ Милутин прима инсигније са неба. Анђели као Христови гласници доносе круне "новом Константину" - краљу Милутину и краљици Симониди.[27]

Најстарија сачувана композиција Лозе Немањића, насликана је у Грачаници да би прославила краља Милутина и потврдила права његових наследника. Средишња фигура Лозе, је краљ Милутин дат у сцени небеске инвеституре, док су као главни представници светородне династије издвојени још и Немања, Стефан Првовенчани и краљ Урош. Њихови владарски знакови су вишег реда у односу на оне припаднике Немањине династије који су приказани у скромнијем орнату. Вољом краља Милутина, његов брат Драгутин је сврстан у групу мање истакнутих чланова владарске породице, а као могући наследник јавља се Милутинов син Константин, док лик Стефана, каснијег Дечанског краља, уопште није насликан.[28]

Пар месеци после изненадне смрти краља Милутина (29. октобра 1321. године), крунисан је за српског краља, његов раније прогнани и ослепљивањем дисквлификовани син Стефан. Свечани чин је обављен на Богојављење 6. јануара 1322. године у Пећи, у цркви Св. Апостола. Чинодејствовао је изванредно образовани и обдарени, бивши хиландарски игуман, архиепископ Никодим, у присуству свештенства, властеле и престолонаследника Душана.[29] На промену крунидбеног места утицало је разарање Жиче, у време бугарско-татарског упада, још крајем XIII века. Столица архиепископа је тада измештена у удаљени и заштићени метох Жиче, у црквени комплекс који је ницао у Ждрелу пећком. Ипак, ваља поменути да се то премештање сматрало привременим и да Жича никада у средњем веку није изгубила своје првенство и значај архиепископског средишта.[30] Пећ, некадашњи метох, идентификовала се са Жичом и на њу се пренео назив старијег манастира: "Дом Спасов."[31] Архиепископи, Јевстатије II (1292-1309), Сава III (1309-1316) и Данило II (1324-1337) столујући у Пећи, обнављали су попаљену и запустелу Жичу.

Краљеви Милутин и Драгутин, црква Св. Ахилија, АриљеОдбранивши престо у бици против брата Константина и оставши ускоро удовац, Стефан Урош III Дечански се попут оца, оженио од византијског царског рода Палеолога, Маријом, ћерком дугогодишњег намесника Солуна, Јована Палеолога, синовца цара Андроника II.[32] Међу фрескама које чувају његов лик, посебно су значајни надгробни портрети у задужбини Стефана Уроша III - храму Пантократора у Дечанима. У двојном ктиторском портрету са сином Душаном, Стефан Дечански је у византијској царској одећи, са стемом на глави.[33] Портрет говори о небеском благослову и вишњем пореклу њихове власти.[34]

На портрету који је насликан после проглашавања Стефана Дечанског за свеца, непосредно уз олтарску преграду, краљ има нимб, високу отворену круну, трапезастог облика и потпун владарски орнат. На заједничклом портрету Стефана Дечанског и Душана над порталом Дечана, "остварено је ликовно поређење српских владара са Давидом и Соломоном", старозаветним јеврејским царевима, са којима су средњовековни писци често и радо поредили немањићке самодржце.[35]

Сећање на крунисање Стефана Уроша III чува позно сведочанство из друге половине XВИ века. На икони зографа Лонгина из 1577., приказано је како архиепископ Никодим крунише Дечанског у Пећи, византијском стемом, док краљ стоји на црвеном јастуку. У средишњем делу иконе, Дечански седи на престолу са свим инсигнијама василеуса, са високом трапезастом круном на глави. Христос благосиља краља из сегмента неба, а анђели му доносе стему и лорос.[36] Чињеници да је култ Стефана Дечанског био живо присутан и у далеким "турским" временима, свакако је допринело сугестивно краљево житије, дело Григорија Цамблака.[37]

Крунисан за младога краља, заједно са оцем Стефаном Урошем III 1322. године у Пећи, Стефан Душан се домогао краљевског трона 1331. године после успешне побуне, у околностима које су пратиле преку очеву смрт! На сабору племства и свештенства, у "другом двору Немањића" у Сврчину на југу Косова, крунисан је Душан за краља.[38] Сврчин се налазио у резиденцијалном комплексу, заједно са Паунима и Неродимљем (или Породимљем), близу језера у које се уливала Неродимка, а из којег је истицала Ситница. Боравећи у Скопљу и Призрену, српски краљеви су све већи значај давали дворцима код Сврчинског језера.[39]

Још као краљ сликан је са укрштеним лоросом (нпр. у сопоћанској спољној припрати, између 1338-1346), што у комбинацији са нарочитом врстом круне, каква је насликана у Леснову, после 1347. године, говори (евентуално) о дивинизацији краља и касније цара, која је отпочела већ после победе на Велбужду и првих освајања 1334. године.[40]

У поимању власти и уопште начину организовања државе, отсудну прекретницу представља проглашење Царства 1346. године, односно уздизање "од краљевства на православно царство".[41] Освајање пространих византијских територија и нарочито овладавање Светом Гором, облашћу од посебног значаја за православни свет, постају основом царских претензија Стефана Душана. Сам владар схвата своју државу као композитну, састављену од "првог венца" старих српских земаља и "другог венца" новодобијених грчких области.[42]

Освајање Сера и Халкидика, пресудно су утицали на одлуку Душана да се прогласи царем. "По свој прилици на Божић (25. децембра) 1345. године Душан је у граду Серу свечано проглашен царем."[43] Древном традицијом одређена места из којих се могла исходити царска (као и краљевска) круна, Рим и Цариград нису могла одобрити овакво царско "самопроглашење". Због тога се пошло другачијим путем. Уз присуство поглавара три аутокефалне цркве Српске, Охридске и Трновске, проглашен је за патријарха српски архиепископ Јоаникије у првим месецима 1346. године. Сада су створени услови да Стефан Душан, на Ускрс 1346. године у Скопљу буде крунисан за цара по византијском церемонијалу. Царску круну су Душану предали српски патријарх Јоаникије и трновски патријарх Симеон уз благослов српских, бугарских и дела грчких архијереја, светогорског протата, и свих игумана и најугледнијих монаха Свете Горе.[44] Недостајао је највреднији благослов, васељенског, цариградског патријарха.

Краљ Стефан Дечански, житијска икона из Манастира ДечаниУ српским дворским и архијерејским круговима, посебно се држало до учешћа Охридског архиепископа у Душановом царском крунисању.[45] Стефан Душан је ипак признавао супрематију византијског цара, па је тако уочи прогласа сопственог царства, признао и потврдио право "светих отаца" са Свете Горе да увек помињу на првом месту цара Ромеја, па тек у другом реду српског владара.[46] Пошто се у начелу царска круна не наслеђује у породици, Стефан Душан истиче у исправама, да се његов прелазак "од краљевства на православно царство" десио Божијом вољом и милошћу, а царски венац је примио из Христових руку.[47] "Српску царску титулу признали су одмах Бугарска и мала али утицајна Света Гора, док су Венеција и Дубровник само поздравили одлуку српског владара." За босанског бана и властелу, Душан је био "рашки цар".[48]

На Западу је наравно легитиман био само римско-немачки цар, као што је на Истоку то био византијски владар. У Византији је примењена формула позната још из времена посезања за царском титулом бугарског владара Симеона. Душан је, више прећутно, признат само за цара Србије, како се то изричито и каже у једној повељи Јована В Палеолога из јула 1351. године.[49]

Стефан Душан је у формалном смислу био у савладарском односу са сином Урошем, којем је доделио титулу краља, негујући на тај начин српску традицију краљевства, која непрекидно траје од времена Стефана Првовенчаног. По речима из Повеље која прати његов познати Законик, сам Душан се укључио у низ "грчких" царева, који отпочиње светим царем Константином. Тако су најречитије изражене универзалне, екуменске претензије Стефана Душана, који је себе видео као владара православних народа.[50]

Сами владарски знаци, са преласком од краљевства на царство, нису се много изменили. "На царским портретима Немањића, акакија се слика као бео свитак везан црвеним концем, (раније је била означена црвеном бојом), док се лорос укршта на грудима а калота круне пресеца на два дела и на пресеку украшава орфаносом."[51] [ирока трака украшена драгим камењем - лорос, код Срба позната као дијадима, спуштала се вертикално дуж сакоса, обавијала око тела, а један крај је био пребачен преко леве цареве руке. Царски статус је у Србији, као и у Византији у XИВ веку наглашаван укрштањем лороса на грудима.[52] Стефан Душан, још увек као краљ, приказан је први пут са укрштеним лоросом - дијадимом у цркви Св. Ђорђа у Полошком, у сцени инвеституре мачем, са репрезентативном стемом на глави. Сличну круну носи и на познатом портрету у Леснову.[53]

Титулисан најпре по предачком обичају као млади краљ, Урош, син Душанов, носи од 1346. године краљевску титулу, од времена заједничког крунисања у Скопљу. Бар номинално, ако не суштински, разликовале су се краљевске (Урошеве), од царских (Душанових) земаља, граничећи међусобно у скопској области.[54]

Тако је уведена нова установа савладарства. Непосредно по Душановој смрти, а најкасније до 10. јануара 1356. године, Урош је крунисан за цара у околностима које нам нису детаљно познате.[55] У сваком случају Урош је био десигнирани престолонаследник, а његова права позната и неоспорна. У време крунисања имао је око 19 година.

Проценивши да је време смене на престолу погодно за смеле акције остваривања ранијих претензија,византијски великаши су успели да одвоје јужне територије Епира и Тесалије, насељене Грцима, Власима, Словенима и Арбанасима. Полубрат цара Душана, деспот Симеон (Синиша) прогласио се у Касторији (Костуру) у Македонији "царем Ромеја и Срба".[56] Овладао је касније Тесалијом и Епиром, где је оставио доста трага, посебно у Метеорским манастирима. Покушавао је да споји византијске и српске традиције, као потомак Палеолога и Немањића.[57]

Цар Душан, Манастир ЛесновоСредином седме деценије XИВ века у време слабљења централне власти, издигли су се моћни властелини Мрњавчевићи - Вукашин и Угљеша. У околностима када су нагло из живота и историје нестали кнез Војислав Војиновић, деспот Дејан и деспот Јован Оливер, цар Урош недорастао приликама, неспособан да наметне сопствени ауторитет, ослонио се на моћну браћу - Вукашина и Угљешу, чији су поседи и сфера утицаја били везани углавном за Македонију и део старих српских земаља. У августу, или септембру 1365. године, Вукашин је уздигнут за савладара, са титулом краља, а некако истовремено и Угљеша је овенчан деспотском титулом, преузео власт у Серу, од царице Јелене, мајке цара Уроша.[58] О самом чину крунисања Вукашина, краљевском круном, не постоје подаци у изворима. Архивски и нумизматички подаци потврђују да је између цара Уроша и краља Вукашина, установљен однос савладарства. Сачуван је новац са натписом ВРОСИУС ИМПЕРАТОР (Урош цар), на лицу и краљевском титулом на наличју.[59] Рептрезентативни портрети цара Уроша и краља Вукашина, у припрати цркве Св. Николе у Псачи, задужбини севастократора Влатка, сведоче о напред реченом. Цар Урош је представљен на десној страни, са богато украшеном стемом, орфаносом и препендулијама, одевен у свечани дивитисион са лоросом, крстом са три пречке у десној и акакијом - свитком у левој руци. Краљ Вукашин је истоветно одевен и са истим инсигнијама.[60]

Интересантан је податак, да је још за живота цара Уроша и краља Вукашина, син Вукашинов, Марко - Марко Краљевић наших народних песама и народне традиције уопште, понео титулу младога краља![61] У историјској науци је констатовано да је установа савладарства била неуспешна и да Вукашиново присуство, ојачано краљевском титулом, није допринело снажењу централне власти. Мрњавчевићи су и даље остали у суштини моћни обласни господари, с тим што су сада након крунисања, центри Вукашинове области, постали Скопље и Призрен, а касније можда и Приштина и Ново Брдо.[62] Захваљујући разгранатим породичним везама, утицај Мрњавчевића ширио се и даље.

После Маричке битке 26. септембра 1371. године, у којој су Вукашин и Угљеша нашли смрт у окршају са Турцима, Марко, Вукашинов син наследио је титулу краља и једно време, истина кратко био савладар цара Уроша.

Марко је задржао титулу краља и после Урошеве смрти, у децембру 1371. године, али је суштински његов утицај био сведен на уску област у Западној Македонији.[63] Ускоро је признао врховну власт турског султана, већ раније лишен могућности да буде прихваћен као настављач светородне лозе, којој није припадао.[64]

Значајни портрети краљева Вукашина и Марка, налазе се у храму Св. Арханђела у Прилепу и манастиру Св.Димитрија у Сушици код Скопља - познатијем под именом Марковог манастира. Краљ Вукашин је на фресци у храму Св. Арханђела у Прилепу, у пуном орнату са куполастом стемом на глави, док краљ Марко у белој одећи, која је знак жалости за погинулим оцем, носи високу, отворену круну, која изгледа осмострана, са двоструким нискама - препендулијама и неравном горњом ивицом. Претпоставља се да су овакву круну у Србији у XИВ веку носили млади краљеви пре крунисања стемом.[65]

Цар Урош, Манастир ПсачаТе 1964. године откривени су ктиторски портрети Вукашина и Марка у манастиру Св. Димитрија у Сушици код Скопља. Краљ Вукашин је у дивитисиону са лоросом и куполастом стемом. У десној руци држи развијени свитак. Краљ Марко у прурпурном дивитисиону са свитом у левој руци, држи велики оковани рог у десној руци. Рог је овде симбол обреда крунисања и миропомазања краља Срба, као новог Давида. Преко раније постојеће широко отворене круне, насликана је купосласта стема са бисерним препендулијама.[66]

После нестанка Мрњавчевића, краља Вукашина и деспота Угљеше, поразом на Марици и маргинализовањем положаја краља Марка, турског вазала, порастао је значај господара у старим српским земљама, северно од [ар-планине. Ускоро је међу њима највећи углед стекао кнез Лазар. Пошто је 1373. године заједно са босанским баном Твртком И Котроманићем, уништио, "расуо", свог главног супарника у западним српским областима, Николу Алтомановића, кнез Лазар је почео несметано да шири своју власт, пре свега на широким просторима покрај трију Морава. Његове интитулације и потписи из тог времена сведоче да је сматрао себе врховним српским владарем. "Господин всем Србљем, самодржавни господин Србљем", а нарочито употреба краљевског, владарског имена Стефан - "Стефан Лазар, Стефан кнез Лазар", говори нам да је кнез Лазар Хребељановић своју власт сматрао владарским достојанством, које је добио од Бога, на сакрални начин уз учешће цркве.[67] То би даље значило, да је кнез Лазар "неким пуноважним црквеним обредом посвећен и одговарајућим ритуалом постављен за владара."[68]

Нажалост ми данас не знамо, када и где је крунисан кнез Лазар за "самодржавног господина српске земље", нити каквом круном је то изведено. Пресудна је била подршка цркве у издизању и учвршћивању на власти кнеза Лазара. Кнез је узвраћао пажњу цркви, неуморним задужбинарством, које га ставља уз бок немањићким владарима. Позната је његова улога у измирењу српске црквене јерархије са васељенском црквом у Константинопољу.[69] Ипак, о Лазаревој суздржаности и поштовању традиције много говори околност, да се никада није дрзнуо да присвоји царско или краљевско звање, већ се задовољио скромном титулом кнеза. Претходно речено потврђују и његови портрети у манастирима Раваници и Љубостињи. У сопственој задужбини Раваници, кнез Лазар је приказан у свечаном сакосу, украшеним коластим аздијама (круговима са уписаним двоглавим орловима), са богатим манијаком (огрлицом), перибрахионима (тракама око мишице), наруквицама, са дијадимом (лоросом) преко леве руке. У рукама држи скиптар у облику веома издуженог крста и белу акакију која подсећа на свитак. На глави му је широко отворена, необична круна без висећих ниски - препендулија. Не види се пурпурни јастук под ногама.[70]

Кнегиња Милица је у истом оделу као и кнез, са отвореном, веома широком круном са велом, који са круне пада на рамена. Скиптар у њеној руци не може се до краја одредити, али изгледа да има облик гране са бисерним зрнима, какав обично носе владарке у XИВ веку.[71]

Краљ Вукашин, Манастир ПсачаАнализом ових портрета можемо закључити да су Лазар и Милица приказани као владарски пар, но ипак нижег ранга од царског и краљевског. На такав начин су приказивани обласни господари, уз неке наговештаје кнежевих политичких амбиција.[72] Кнез Лазар нема стему на глави, а и круна кнегиње Милице само личи на царске. Није то круна византијских и српских царица и краљица.[73] И на посмртном портрету у Љубостињи, кнез Лазар носи отворену, високу круну без препендулија, но са свим осталим знацима владарског достојанства.[74]

У време доминације обласних господара, после гашења светородне лозе Немањића, видевши да српска земља "нема свог пастира", босански бан Твртко се крунисао 1377. године "сугубим" венцем, највероватније у Милешеви, месту особитог култа Св. Саве, сматрајући се наследником српске владарске породице. "Венчан је ту дарованим венцем краљевства прародитеља" својих, будући тако "Богом постављени Стефан краљ Србљем и Босни и Поморју и Западним странама."[75] Израз "сугуби венац" треба да означи две државе које су дошле под Тврткову власт - Србију и Босну.[76] Изречена је ипак и претпоставка да је крунисање можда обављено у Жичи.[77]

О самом обреду Твртковог крунисања се не може скоро ништа рећи![78] Једино да је обављен по православном обреду. Твртко није ни помишљао да се крунише царском круном, пре свега зато што се са тим не би сложио његов сизерен, угарски краљ Лајош - Лудовик, који није иначе признавао царску титулу, ни Душану, као ни Урошу.[79] Карактеристично је преузимање српског владарског имена Стефан. Носили су га касније сви босански краљеви. Сам Твртко га је употребљавао у облику Стефан Твртко, па чак и само Стефан.[80] Упоредо су се на Твртковом двору јавили називи звања преузетих из српске средине, из времена Краљевства: протовестијар, логотет, ставилац. Титуле и чинови деспота, ћесара и севастократора, које су додељивали српски цареви - изостављене су.[81]

Млетачки и дубровачки документи из каснијег времена сведоче, да су већ Тврткови наследници схватани као искључиво босански владари, упркос имену Стефан и службеној титули.[82] Чињеница да је почетком XВ века у Босни чувана, у краљевом граду Бобовцу и нарочито поштована, једна одређена круна, наводи на размишљање да је то можда управо она круна којом је Твртко својевремено крунисан у Милешеви!?[83] Многа питања везана за крунисање босанских владара, остају у домену претпоставки. Сигурно је да у српским, црквеним круговима, Твртков покушај настављања немањићких традиција није могао добити подршку с обзиром на нејасан статус босанског владара у верском погледу. Само сродство са Немањићима и несумњива припадност православљу, давали су легитимитет претенденту на краљевску част у Срба.[84]

Кнез Стефан Лазаревић, син и наследник косовског мученика кнеза Лазара, почаствован је владарским достојанством "великог кнеза" на државном сабору у време свога пунолетства. Патријарх је чинодејствовао и благословио Стефана, који је назван "самодржцем" и владарем Срба.[85]

Дуго таворећи у сенци турско-угарских међусобица, притиснут мучним и пуним опасности обавезама султановог вазала, Стефан Лазаревић се домогао деспотског достојанства после битке код Ангоре 1402. године. Враћајући се у отечество, после часно испуњеног вазалског дуга, кнез Стефан је свратио у Цариград, где га је деспотским венцем "венчао" византијски цар Јован VII Палеолог у августу исте 1402. године. [86] Титула деспота, највиша после царске, ретко је додељивана и задржала је привлачност за припаднике византијског културног круга.[87]

Поседовање деспотског венца, (круне) "уствари извезене, бисерима и драгим камењем украшене текстилне капе са металним обручем", није у Византији било везано за вршење било какве службе, нити је деспотска титула била наследна. Сам василеус Ромеја је додељивао деспотско звање на церемонији у царском двору. Будући деспот је био одевен у црвену или пурпурну одећу, црвене чарапе и двобојне, црвено-беле ципеле са орловима извезеним бисерима.[88]

Свакако је деспотска титула допринела јачању Стефанове позиције у самој Србији. На међународном плану прихватање деспотског "сана" значио је признавање супрематије византијског цара, но уз задржавање сопственог суверенитета.[89]

Турски вазал до битке код Ангоре и смрти султана Бајазита, кнез-деспот Стефан Лазаревић је од краја 1403. или почетка 1404. године постао вазал угарског краља Жигмунда Луксембуршког.[90] Деспот Стефан је од византијског цара Манојла II Палеолога примио (по други пут) звање деспотског достојанства 1410. године.[91] Вишеструки вазал и упркос томе самодржавни господар Србије, Стефан Лазаревић је у својој најзначајнијој задужбини манастиру Манасији, у наосу цркве Св. Тројице, на западном зиду, у оквиру ктиторске композиције приказан, како у сцени инвеституре прима круну из Христове руке. "У десној руци држи крст са две пречке а стоји на пурпурном јастуку. Одевен је у сакос са двоглавим орловима и плаштом... на глави носи високу, отворену шестострану круну, украшену бисерима, са валовитом горњом ивицом (препендулије се не виде јасно)."[92]

После канонизације косовског мученика, кнеза Лазара, његов син кнез Стефан је називан "изданком новог светог корена". Пошто је по мајци потицао од споредне гране Немањића, тежио је да истакне своје порекло од двеју светородних лоза, старе и нове. Радо се називао сином "светог кнеза Лазара" и праунуком Стефана Немање.[93]

Кнез Лазар, Манастир ЉубостињаНа сабору властеле у рудничкој Сребрници, који је сазвао заједно са патријархом, деспот Стефан је обнародовао одлуку о именовању наследника. Његов сестрић Ђурађ постаје наследник престола, пошто је сам био без потомства.[94] Касније је морао свој избор да брани у својству вазала, пред сизереном, угарским краљем Жигмундом. После нагле смрти деспота Стефана у јулу 1427. године, Ђурађ Бранковић је исте године у Београду, изузетно свечаном церемонијом ступио у вазални однос према краљу Жигмунду Луксембуршком и истовремено био од њега признат за владара Србије.[95] Од 1428. године он је у вазалном односу и према османском султану. Дакле опет је успостављен однос двоструког вазалства. Ђурађ Бранковић је прихваћен од обадве велике силе, од којих је Србија зависила, Угарске и Турске, уз обавезу да извршава многоструке вазалске дужности према својим сизеренима.[96] У лето 1429. године, у време када се довршавала градња Смедерева, посланик византијског цара Јована VIII Палеолога, Георгије Филантропин, донеће деспотске знаке Ђурђу Бранковићу. (На исти начин ће 1447. године поменути Филантропин увести у достојанство деспота, Ђурђевог најмлађег сина Лазара).[97] Од тада се српски владар најчешће називао "Ђурађ, по милости Божијој, Рашког краљевства деспот и Албаније господар."[98] На додељивање деспотске титуле Ђурђа Бранковића, свакако је утицала чињеница да је српски владар од 1414. године, био ожењен Ирином Кантакузин, праунуком познатог византијског цара Јована ВИ Кантакузина.[99]

По домаћим, српским схватањима, једнако као и византијским "деспотска титула се везивала искључиво за владарево име, за његову личност, а не за територије којима влада".[100] По страним, пре свега западним схватањима, деспотско достојанство везивано је и за земљу -Србију.[101]

На минијатури са Есфигменске повеље, деспот Ђурађ "има трапезасту круну, горе отворену с издигнутим средишњим делом горње ивице; одевен је у свечани дивитисион с лоросом; носи плашт, црвене ципеле, а у рукама држи акакију - повељу и крстолики скиптар".[102]

Краткотрајне владавине синова Ђурђа Бранковића, деспота Лазара и Стефана Слепог, после његове смрти 24. децембра 1456. године, везане су за период потпуне турске превласти. Ђурђев наследник Лазар, носио је титулу деспота још од 1446. године, када се оженио Јеленом, ћерком морејског деспота Томе Палеолога и синовицом двојице последњих византијских царева Јована VIII и Константина XИ Палеолога.[103]

Династичко, а самим тим и државно везивање за Босну, свакако уз угарско посредовање, доласком Стефана Томашевића, сина босанског краља Стефана Томаша и његовим венчањем са удовицом деспота Лазара, само је ојачало турску решеност да поседну укупну територију Србије.[104] Стефану Томашевићу је деспотску титулу доделио угарски краљ, по први пут у српској историји. Касније је то постало уобичајено.[105] Падом престонице Смедерева у јулу 1459. године, српска државна независност се укида за период дужи од три ипо века.

Деспот Стефан Лазаревић, Манастир МанасијаСрпске историјске традиције се настављају на известан начин, кроз деспотске титуле последњих Бранковића, а касније и других великаша, који су привукли пажњу угарских краљева и уклопили се у њихова настојања да зауставе турску провалу у Средњу Европу. Посебно свечано је устоличен за српског титуларног деспота хрватски племић Иваниш Бериславић у Будиму 1504. године. Тада се и оженио, у мају исте године, са удовицом деспота Јована Бранковића, сина Стефановог - Јеленом.[106]

У четвртој деценији XВИ века нестају последњи српски титуларни деспоти Стефан Бериславић и Павле Бакић.[107]

Појава самозванца Јована Ненада, Црног Човека, на челу усталасаних српских маса у Панонији, непосредно после Мохачке битке 1526. године, сведочило је колико о хаотичној ситуацији у турско-угарским пределима, толико и о значајнијој улози нових социјалних снага, у времену које је последовало распаду некадашњих државних устројстава. "Јован од Бога послани цар", како се називао самозванац, није се ослањао на српску традицију, већ је себе схватао као општеправославног вођу, пре свега у духу византијског наслеђа. Код дела следбеника је ипак приман као потомак српских деспота.[108]

У вековима у којима је лишен сопствене државе живео у иноверним царствима, Османској и Хабзбуршкој монархији пре свега, српски народ је неговао свест о некада постојећој држави и њеним светим владарима. У времену обнове Пећке патријаршије, у XВИ и на почетку XVII века када су широко, изнова осликавани стари и грађени нови храмови, на територији знатно већој од некадашње Немањићке државе, популарност Св. Симеона Немање и Св. Саве, била је на врхунцу. Њихови портрети су редовно украшавали улазне делове у наосима цркава.[109] Постојала је и свест о три крунидбена места у српској земљи: Св. Петру и Павлу у Расу, Жичи и Пећи.[110]

На прелазу из XВИ у XVII век негује се под окриљем цркве, успомена на све српске владаре, без обзира на чињеницу да ли су они канонизовани или не.[111]

У време великих буна против турске власти, на широком простору од Баната до Херцеговине, предводници Срба бирају за краљеве странце: ердељског кнеза Сигисмунда Баторија и савојског војводу Карла Емануела И.[112] У најдраматичнијим тренуцима Велике сеобе, јула 1690. године, народно-црквени сабор у Београду је изабрао хабзбуршког владара Леополда И за српског краља.[113] Тражила се помоћ у тешким тренуцима и истовремено чувала нит традиције, без обзира на величину компромиса. Појава Ђорђа Бранковића, синовца ердељског митрополита Саве, човека са значајним дипломатским искуством, у преломном времену аустро-турског ратовања крајем XVII века, сведочи управо о живости српских средњовековних традиција и присуству воље да се обнови некад постојећа држава. На неуспеху и трагичној судбини "деспота Илирика Ђорђа II" Бранковића, опет се градио мит који је био у служби претходно описаних циљева.[114]

Након сеоба у XVII и XVIII веку, бележи се на тлу Угарске, у аустријском царству, нови полет у неговању традиција оствариван новим средствима, у измењеној ситуацији. Ликови светих српских владара, у штампаним књигама и сликаним програмима цркава и манастира имају важну улогу, упоредо са снажним усменим предањем, у припремању обнове давно изгубљене државе.

Вођа српске националне револуције, Карађорђе, задовољио се титулом вожда, како смо видели, забележену у том облику већ у Средњем веку. Изабран је Карађорђе 1808. године и за наследног предводитеља Србије, али без обредних, церемонијалних форми, које прате устоличење владара.[115] Кнез Милош, као и његови наследници из дома Обреновића, задовољио се митрополитским миропомазањем. Потврђен од султана, у звању српског кнеза са наследним правом по Хатишерифу из 1830. године, вођа Другог српског устанка је у децембру исте године на најсвечанији начин миропомазан од стране београдског митрополита. "Уз звуке звона и пуцњаву топова, праћен усклицима скупљеног народа, кнез се упутио у цркву где је према нарочито спремљеном церемонијалу, миропомазан као кнез - владар... Знаменита свечаност завршила се целивањем освећене херваније (огртача, султановог дара), као особитог знака кнежеве власти".[116] Признање наследности у дому кнеза Милоша био је изузетан успех. Та чињеница није јачала само позицију кнеза, већ је доприносила и стабилности српске аутономије. У целој Османској империји ово право су имали, у то време само управници Туниса![117]

Привлачи пажњу чињеница да је миропомазање младога кнеза Михаила, 1840. године, као и истоветни чин обављен над кнезом Александром Карађорђевићем, који је успостављен у кнежевској власти, Вучићевом буном 1842. године, извршио митрополит Петар Јовановић.

На крунисање се до прогласа краљевине 1882. године није ни мислило. Уосталом до 1878. године, српски владари су били у вазалном односу према османским султанима. Прогласом краљевства 1882. године, Милан Обреновић и тадашњи политички врх Србије, хтели су стећи политичку добит и пажњу јавности скренути са актуелних питања и често закулисних работа. "Наслоњен на Аустрију, од чије је потпоре много више очекивао него од наше властите националне енергије... понет сујетом да иако мали балкански владалац, дође до угледа код страних европских династија...", кнез Милан је прихватио сугестију свог конзервативног (напредњачког) кабинета, предвођеног Миланом Пироћанцем, Стојаном Новаковићем и Милутином Гарашанином, да треба да се прогласи краљем.[118] У прогласу од 22. фебруара 1882. године, новопроглашени краљ Милан Први, помиње "таковску заставу Обреновића", позива се на истакнуте претке: књаза Милоша и "мученика" књаза Михаила, истовремено већ у првој реченици наглашавајући да је "васпоставио Краљевство", захваљујући "једнодушној вољи народних представника".[119]

Краљев проглас од 22. фебруара 1882. године дошао је "сасвим изнебуха. Усред опште бриге, напредњачка влада створила је један повод за народно празновање. С града, грмели су топови, варош (београдска), се на брзу руку китила заставама... Народно коло играла је на сред Теразија."[120] Наишавши на неразумевање службеног Беча, у захтеву да му се уступи круна из царске ризнице, за коју се говорило да је припадала кнезу Лазару, краљ Милан је одустао од чина крунисања. Радило се уствари о круни ердељског кнеза са почетка XVII века Бочкаја, са сумњивом балканском традицијом.[121]

Последњи Обреновић, краљ Александар је такође "остао без круне" у дословном смислу, али је зато његов чин миропомазања био изузетно свечан. На 500-ту годишњицу Косовског боја 1889. године, тринаестогодишњи краљ Александар је у цркви манастира Жиче миропомазан од знаменитог митрополита Михаила, политичког противника његовог оца, краља Милана, у присуству краљевских намесника, министара српске владе и руског посланика Персијанија. Претходно је краљ присуствовао бденију у "Лазаревој цркви" у Крушевцу, положио темељ за споменик косовским јунацима и на путу за Жичу, свратио у Љубостињу, где је приређен нарочити помен на гробу "царице Милице".[122]

Сва помпа и патетично призивање прошлости, није могла прикрити право стање ствари. Митрополит Михаило се налази у сукобу са радикалима, у истој мери у којој је то раније био са напредњацима. "На изглед тих и благ богомољац који се једва држи на ногама, митрополит Михаило био је један од највластољубивијих кнезова цркве и с њиме су све владе имале муке".[123]

Са настојањем да поправи мучну атмосферу, насталу после бруталног уклањања династије Обреновић у Србији 1903. године, новоизабрани краљ Петар И Карађорђевић је поводом стогодишњице Првог српског устанка 1904. године, организовао свечано крунисање. Одан традицији, краљ Петар И је крунисање сматрао потребним и нужним. Видео је то као потребу "државну и династичку". Све се одвијало у атмосфери опустошеног Двора, који је носио видљиве трагове недавног преврата. [кртост и одсуство увиђавности министара, од којих су се неки отворено противили самом чину крунисања, отежавали су организацију церемоније, до које је краљу Петру било толико стало.

После размишљања и колебања, одустало се од крунисања у Жичи "месту старих успомена" и чинови крунисања и миропомазања су одељени. Краљ је одлуком Владе, крунисан 8. септембра 1904. године у београдској Саборној цркви. "Ритуал и служба су конципирани према форми и протоколу руског царског крунисања".[124]  За основ краљеве круне, послужила је дршка (ручка) са Карађорђевог бронзаног топа. Нацрт за крунидбене инсигније урадио је архитекта Михаило Валтровић. Током саме церемоније, председник Владе Грујић, краљу је поднео круну, коју је затим сам Петар И ставио себи на главу. Радомир Путник је додао краљу скиптар, а радикалски првак Аца Станојевић – жезло.[125]Игнорисано од европских дворова, крунисање је у домаћој средини ипак учинило доста на оживљавању традиција и утемељивању обновљених права династије Карађорђевић. Најзад, није изостао одушевљени одзив црногорског двора. Делегацију са Цетиња предводио је престолонаследник Данило.[126]

Миропомазање је обављено у најужем кругу (министри, архијереји и свита) 28. септембра исте године у манастиру Жичи. Чинодејствовао је митрополит Инокентије Павловић, из чувене обреновићевске породице. Вреди приметити да је вођа радикалне странке и највећи политички ауторитет у земљи, Никола Пашић до краја остао код опредељења да се оба чина - крунисање и миропомазање обаве у Жичи.[127]

Последњи владари из династије Карађорђевића, Александар И и Петар II нису, сагласно духу времена и нарочитим околностима укрштања конфесија и традиција у извојеваној држави Јужних Словена, организовали крунидбене церемоније. "Преузимали су владарско достојанство уставним аутоматизмом".[128] У време смрти краља Петра И, 16. августа 1921.године, његов наследник регент Александар, лежао је болестан у Паризу. Вратио се тихо и незапажено, тек у новембру исте године и положио заклетву на Устав, преузимајући власт по 56. члану, поменутог законског акта[129].

Церемонија увођења у власт краља Петра II, обављена је 28. марта 1941. године, полагањем заклетве, а поводом његовог ступања на престо у Саборној цркви у Београду и свим богомољама одржано је свечано благодарење.[130]

Извор: "КРУНИСАЊЕ СРПСКИХ ВЛАДАРА", каталог поводом изложбе 8 векова манастира Жиче у организацији Историјског музеја Србије и Народног музеја Краљево, 2007 год.. Аутор текста Небојша Дамњановић.

фусноте

[1] M. Blagojević, Nemanjići i Lazarevići i srpska srednjovekovna državnost, Beograd 2004. godine, str. 4.
[2] Isto, str. 5.
[3] S. Ćirković, Osamostaljivanje i uspon Dukljanske države, Istorija srpskog naroda I, Beograd, 1981, str. 189.
[4] Isto, str. 190.
[5] S. Radojčić, Portreti srpskih vladara u Srednjem veku, Beograd 1996. godine, str. 11 (prvo izdanje, Skoplje 1934. godine).
[6] S. Marjanović Dušanić, Vladarske insignije i državna simbolika u Srbiji od XIII-XV veka, SANU, Posebna izdanja, knj. DC XXIII,
     
Odeljenje istorijskih nauka knj. 18, Beograd 1994. godine, str. 24. U daljem tekstu Vladarske insignije i državna simbolika.
[7] Isto, str. 24.
[8] S. Marjanović Dušanić, Vladarska ideologija Nemanjića, diplomatička studija, Beograd 1997. godine, str. 60-65. U daljem
      tekstu: Vladarska ideologija Nemanjića.
[9] Isto, str. 67; S. Marjanović Dušanić, Vladarske insignije, str. 124.
[10] Isto, str, 124.
[11] M. Blagojević, Nemanjići i Lazarevići, Beograd 2004. godine, str. 76.
[12] Isto, str. 103.
[13] S. Marjanović Dušanić, Istorijsko-politički kontekst scene miropomazanja u đakonikonu crkve Uspenja Bogorodice u
        manastiru Morači, Manastir Morača Zbornik radova, Beograd 2006. godine, str. 50.
[14] Isto, str. 52.
[15] D. Popović, Srpski vladarski grob u Srednjem veku, Beograd 1992. godine, str. 44.
[16] B. Ferjančić, Odbrana Nemanjinog nasleđa - Srbija postaje kraljevina, Istorija srpskog naroda I, Beograd 1981, str. 308-310.
[17] S. Marjanović Dušanić, Vladarske insignije i državna simbolika, str. 45-47.
[18] Isto, str. 48-50; J. Kovačević, Srednjovekovna nošnja balkanskih Slovena, SAN. Posebna izdanja, knj. CCDŽV, Istorijski
        institut knj. 4, Beograd 1953, str. 242; D. Acović, Insignije - znaci vladarske vlasti, Insignije dinastije Karađorđević, Katalog
        izložbe N. Sad, 2006. godine, str. 34.
[19] V. J. Đurić, Sopoćani, Beograd 1991, str. 16.
[20] S. Marjanović Dušanić, Vladarska ideologija Nemanjića, Beograd 1997. godine, str. 118.
[21] S. Marjanović Dušanić, Vladarske insignije i državna simbolika, str. 23; S. Radojčić, Portreti srpskih vladara u srednjem veku,
        Beograd 1996, str. 29; S. Ćirković, Unutrašnja politika kranja Milutina, Istorija srpskog naroda
I,Beograd 1981, str. 466-468.
[22] J. Kovačević, Srednjovekovna nošnja balkanskih Slovena, Beograd 1953, str. 242; S. Marjanović Dušanić, Vladarske insignije i
        državna simbolika, str. 163-164.

[23] G. Babić-Đorđević, Klasicizam doba Paleologa u srpskoj umetnosti, Istorija srpskog naroda I, Beograd 1981, str. 486; S.
        Marjanović Dušanić, Vladarske insignije i državna simbolika, str. 52.

[24] G. Babić-Đorđević, isto, str. 487.
[25] S. Marjanović Dušanić, isto, str. 54.
[26] Isto, str. 53; G. Babić-Đorđević, str. 487.
[27] S. Marjanović Dušanić, isto, str. 54; G. Babić-Đorđević, isto, str. 417.
[28] S. Marjanović Dušanić, isto, str. 61, 62.
[29] S. Ćirković, Vladavina Stefana Uroša III Dečanskog, Istorija srpskog naroda I, Beograd 1981, str. 497; S. Marjanović
        Dušanić, Vladarske insignije i državna simbolika, str. 57; B. Todić, Srpsko slikarstvo u doba kralja Milutina, Beograd, 1998,
[30] V. J. Đurić, S. Ćirković, V. Korać, Pećka patrijaršija, Beograd 1990. godine, str. 22.
[31] Isto, str. 22.
[32] S. Ćirković, Vladavina Stefana Uroša III Dečanskog, Istorija srpskog naroda I, Beograd 1981, str. 501-502.
[33] S. Marjanović Dušanić, Vladarske insignije i državna simbolika, str. 55.
[34] Isto, str. 56.
[35] Isto, str. 56.
[36] Isto, str. 56-57.
[37] Isto, str. 56.
[38] S. Ćirković, Vladavina Stefana Uroša III Dečanskog, Istorija srpskog naroda I, Beograd, 1981. godine, str. 510.
[39] V. J. Đurić, S. Ćirković, V. Korać, Pećka patrijaršija, Beograd 1990, str. 74.
[40] S. Marjanović Dušanić, Vladarske insignije i državna simbolika, str. 58.
[41] M. Blagojević, Srbija u doba Nemanjića, Od kneževine do carstva: 1168-1371, Beograd 1989, str. 162. (u daljem tekstu
        Srbija u doba Nemanjića).
[42] S. Marjanović Dušanić, Vladarske insignije, str. 27; S. Marjanović Dušanić, Vladarska ideologija Nemanjića, Beograd 1997, str. 90.
[43] M. Blagojević, Srbija u doba Nemanjića, Beograd 1989, str. 162.
[44] Isto, str. 162.
[45] S. Marjanović Dušanić, Vladarska ideologija Nemanjića, Beograd 1997, str. 87.
[46] Isto
[47] M. Blagojević, Srbija u doba Nemanjića, Beograd 1989, str. 162.
[48] Isto, str. 162-163.
[49] Isto, str. 164; S. Marjanović Dušanić, Vladarska ideologija, str. 88.
[50] Isto, Vladarska ideologija, str. 92.
[51] S. Marjanović Dušanić, Vladarske insignije i državna simbolika, str. 128, 129.
[52] Isto, str. 128.
[53] Isto, str. 58.
[54] M. Blagojević, Srbija u doba Nemanjića, Beograd, 1989. godine, str. 166.
[55] Isto, str. 209.
[56] Isto, str. 211.
[57] R. Mihaljčić, Dva carstva, Istorija srpskog naroda I, Beograd, 1981. str. 574.
[58] Isto, str. 587.
[59] Isto, str. 588.
[60] S. Marjanović Dušanić, Vladarske insignije i državna simbolika, str. 64.
[61] R. Mihaljčić, Dva carstva, Istorija srpskog naroda I, Beograd, 1981, str. 588.
[62] Isto, str. 590.
[63] M. Blagojević, Srbija u doba Nemanjića, Beograd 1989, str. 219.
[64] R. Mihaljčić, Istorija srpskog naroda I, Beograd, 1981, str. 62.
[65] S. Marjanović Dušanić, Vladarske insignije i državna simbolika, str. 64.
[66] Isto, str. 64, 65.
[67] F. Barišić, Vladarski čin kneza Lazara. O knezu Lazaru, Beograd, 1975, str. 48-50; D. Bogdanović, Oživljavanje nemanjićkih
        tradicija, Istorija srpskog naroda
II, str. 10.
[68] F. Barišić, Vladarski čin kneza Lazara, str. 50; D. Bogdanović, Oživljavanje nemanjićkih tradicija, Istorija srpskog naroda II, str. 10.
[69] D. Bogdanović, Oživljavanje nemanjićkih tradicija, isto, str. 12, 13.
[70] G. Babić, Vladarske insignije kneza Lazaja, O knezu Lazaru, Beograd, 1975, str. 65, 66.
[71] Isto, str. 66.
[72] S. Marjanović Dušanić, Vladarske insignije i državna simbolika, str. 66.
[73] G. Babić, Vladarske insignije kneza Lazara, str. 68, 69.
[74] Isto, str. 76.
[75] S. Ćirković, Sugubi venac (Prilog istoriji kraljevstva u Bosni), Zbornik Filozofskog fakulteta knj. VIII, Spomenica Mihaila Dinića
       
I, Beograd, 1964, str. 343.
[76] Isto, str. 343.
[77] Isto, str. 351.
[78] Isto, str. 352.
[79] Isto, str. 353.
[80] Isto, str. 355.
[81] Isto, str. 355.
[82] Isto, str. 356.
[83] Isto, str. 362-363.
[84] N. Radojčić, Obred krunisanja bosanskog kralja Tvrtka I, Prilog istorija krunisanja srpskih vladara u srednjem veku, Beograd,
        1948. godine, SAN, Posebno izdanje knj.
CXLIII, Izdavač društvenih nauka, knj. 56, str. 82.
[85] M. Blagojević, Vrhovna vlast i državna uprava, Istorija srpskog naroda II, str. 111.
[86] M. Blagojević, Nemanjići i Lazarevići, Beograd, 2004, str. 413.
[87] J. Kalić, Veliki preokret, Istorija srpskog naroda II, Beograd 1982, str. 65.
[88] A. Veselinović, Država srpskih despota, Beograd, 2006. godine, str. 28-30.
[89] J. Kalić, Veliki preokret, Istorija srpskog naroda II, str. 66; M. Blagojević, Nemanjići i Lazarevići, str. 413.
[90] J. Kalić, Veliki preokret, Istorija srpskog naroda II, str. 66.
[91] Isto, str. 83.
[92] S. Marjanović Dušanić, Vladarske insignije i državna simbolika, str. 67-68.
[93] M. Blagojević, Vrhovna vlast i državna uprava, Istorija srpskog naroda II, str. 112.
[94] J. Kalić, Doba prividnog mira, Istorija srpskog naroda II, str. 214.
[95] M. Spremić, Početak vladavine Đurđa Brankovića, Istorija srpskog naroda II, str. 219.
[96] M. Spremić, Protivrečnosti balkanske politike, Istorija srpskog naroda II, str. 230.
[97] A. Veselinović, Država srpskih despota, Beograd 2006. godine, str. 29.
[98] M. Spremić, Početak vladavine Đurđa Brankovića, Istorija srpskog naroda II, str. 226.
[99] A. Veselinović, Država srpskih despota, Beograd, 2006. str. 29.
[100] Isto, str. 70.
[101] Isto, str. 70.
[102] S. Marjanović Dušanić, Vladarske insignije i državna simbolika, str. 68.
[103] A. Veselinović, Država srpskih despota, str. 85.
[104] M. Spremić, Propast srpske države, Istorija srpskog naroda II, str. 310-313.
[105] A. Veselinović, Država srpskih despota, str. 92.
[106] S. Ćirković, Poslednji Brankovići, Istorija srpskog naroda II, str. 461.
[107] Isto, Poslednji despoti, Istorija srpskog naroda II, str. 488-490.
[108] S. Ćirković, Poslednji Despoti, Istorija srpskog naroda II, str. 481-487.
[109] S. Petković, Velika obnova. Umetnost prvih decenija po obnovi Pećke patrijaršije, Istorija srpskog naroda
III2, str. 369.
[110] R. Samardžić, Srbi u ratovima Turske, do 1683. godine, Istorija srpskog naroda
III1, str. 324.
[111] S. Petković, Velika obnova. Umetnost prvih decenija po obnovi Pećke patrijaršije, Istorija srpskog naroda
III2, str. 370.
[112] R. Samardžić, Srbi u ratovima Turske, do 1683. godine, Istorija srpskog naroda
III1, str. 328-329.
[113] R. L. Veselinović, Srba u velikom ratu 1683-1699, Istorija srpskog naroda
III1, str. 526.
[114] R. Samardžić, Srbi u ratovima protiv Turske do 1683, Istorija srpskog naroda III1
[115] R. LJušić, Vožd Karađorđe, biografija, Beograd 2003, str. 237.
[116] R. LJušić, Kneževina Srbija (1830-1839), SANU, Posebna izdanja, knj. DLXX, Odeljenje istorijskih nauka, knj. 12, Beograd
          1986, str. 8-13.
[117] Isto, str. 12.
[118] S. Jovanović, Vlada Milana Obrenovića, knj. III, Beograd 1934, str. 153.
[119] Videlo, Organ Srpske narodne stranke, br. 36, Beograd 23. 2. 1882. godine.
[120] S. Jovanović, Vlada Milana Obrenovića, knj. III, Beograd 1934, str. 42.
[121] J. Kovačević, Srednjovekovna nošnja balkanskih Slovena, SAN. Posebna izdanja, knj. CCXV, Istorijski institut knj. 4,
           Beograd 1953, str. 244.
[122] Srpske novine br. 97 i br. 132, Beograd 3. 5; i 15. 6. 1889.
[123] S. Jovanović, Vlada Aleksandra Obrenovića, knj. I, Beograd 1934, str. 63.
[124] D. Acović, Insignije - znaci vladarske vlasti, Insignije dinastije Karađorđević, Katalog izložbe N. Sad, 2006. godine, str. 53.
[125] Isto, str.75; D. Živojinović, Kralj Petar I Karađorđević, knj. 2, Beograd 1990, str.83
[126] D. Živojinović, Kralj Petar I Karađorđević, knj. 2, Beograd 1990, str. 82.
[127] D. Živojinović, Kralj Petar I Karađorđević, knj. 2, Beograd 1990, str. 77.
[128] D. Acović, Insignije - znaci vladarske vlasti, Insignije dinastije Karađorđević, Katalog izložbe N. Sad, 2006. godine, str. 54.
[129] B. Gligorijević, Kralj Aleksandar Karađorđević, knj. 2, Beograd 2002, str. 29, 109-112.
[130] B. Petranović, Srbija u Drugom svetskom ratu, Beograd 1992, str. 81.


<  Текст бр.2_01

^
Текстови

Текст бр.2_03  >


      Поставите на