Српски ћирилица  Srpski latinica  English  Руский  Ελληνικά

     
 
 

Текстови о црквеном уметничком златарству


Текст 1_07. Симболика драгог камена у црквеном уметничком златарству (2. део)

Основа за развој хришћанске симболике драгог камења је Библија. У каснијем периоду симболика се развијала и добијала дубље тумачење у радовима хришћанских писаца. Најпознатија, и са највише ауторитета у Цркви, су тумачења "Апокалипсе" светог Андреја, архиепископа  Кесаријског (крај V. века) и још старији трактат светог Епифанија Кипарског (крај V. века) о 12 драгуља.

У Библији се драгуљи спомињу како у директном, тако и у пренесеном, симболичком значењу. Директно указање Господа да се одабрано драго камење користи у предметима богослужбене намене налазимо у књизи Излазак (28 8-30), где се именује 12 драгуља за имена израелских племена. По речима јудејског историчара Јосифа Флавија (I. век), ово камење је поседовало чудесно својство преношења Божје воље током правосудних поступака и служило као доказ присуства Божјег приликом приношења жртве. Служило је као трансмисија Божанске енергије и симболизиовало духовне особине Бога. У средњевековном јеврејском предању о родовима Израела, камење, као елемент напрсника, у виду "родовских драгуља" носило је зодијачку симболику.

У већини библијских одредница са пророцима, драгоцено камење служи као симболички опис идеје Свете славе Господа. У Старом Завету то је виђење пророка Језекиља о престолу Господњем, који пореди са сафиром (Јез. 1.26) као и Мојсијев опис «места боравка  Бога Израиљева» на гори Синајској, где се каже "И видјеше Бога Израиљева, и под ногама његовијем као дјело од камена сафира и као небо кад је ведро". (Излазак 24.10). Видимо да је овде основни симбол Господа сафир, камен тегет боје, који симболизује истину, тајну и трансцедентност. Оваква симболика је у потпуности у складу са старозаветним доживљајем Бога.

У Новом Завету, у књизи Откривења Јована Богослова, налазимо нетелесни опис Господа Сведржитеља (Откр. 4 2–3), који је: "По изгледу сличан камену јаспису и сарду; и около пријестола бијаше дуга на изглед као смарагд". И у представи Небеског Јерусалима, апостол описује славу Божју, која обасјава град: "...свјетлост његова бијаше слична драгом камену, као камену јаспису који зрачи као кристал." (Откр. 21.11). Под јасписом се увек подразумевао зелени камен, по традицији зелена јашма или, што је вероватније, нефрит или жад. Назив смарагд се такође односио на зелени камен, пре свега изумруд. Сардис је црвени камен, или црвена јашма или корнеол. У Новом Завету, као симбол Господа, јавља се камен зелене или црвене боје представљајући Сина Божјег. Зелени јаспис или смарагд представљају Христа као извор Вечног Живота, а црвена боја сардиса подсећа на Његову Жртву.

Најбољи симболички материјал даје опис Небеског Јерусалима апостола Јована (Откр. 21 11–23). Дванаест камена темељаца градских зидина, који носе натписе са именима апостола "украшени су свакојаким драгим камењем. Камен први јаспис, други сапфир, трећи халкидон, четврти смарагд, пети сардоникс, шести сардолик, седми хризолит, осми берил, девети топаз, десети хрисопрас, једанаести гиацинт, двенаести аметист". Андреј Кесаријски указује, да 12 драгуља са темеља зидина Небеског Јерусалима и са напрсника Првосвештеника, сведоче о јединству Старог и Новог Завета. Он је први утврдио и повезао камене темељце са именима апостола упоређујући њихове врлине са симболичким значењем драгуља. Притом, свети Андреј наглашава да "указивањем на поједине врлине сваког апостола, ми не одбацујемо њихову општост и јединство, већ желимо да разоткријемо њихове потпуне особине, које их међусобно повезују као ланац".

У каснијем периоду наилазимо и на друге верзије спискова. Разлике се јављају у редоследу апостола у Јеванђељима и чињеницом да је апостол Павле, у ствари, тринаести апостол. Ту су браћа Јаков и Јован представљени једним каменом. Погледајмо списак камена темељаца и њихове аналогије у апостолима по списку Андреја Кесаријског (у загради су назначене савремене ознаке). Јаспис (јашма или нефрит) — Петар; сафир (лазурит) — Павле; халкидон (гранат) — Андреј; смарагд (изумруд) — Јован; сардоникс — Јаков Алфејев; сард (сердолик) — Филип; хрисолит — Вартоломеј; вирил (берил) — Тома; топаз — јеванђелиста Матеј; хрисопраз — Тадеј, јакинт (хиацинт) — Симон Зилот; аметист — Матија.

У неким случајевима, када се "камен темељац" односио само на Христа, драгуљи Небеског Града  симболизовали су особине самог Господа. Например:  јаспис — искупљење грехова, сафир — душу, халкидон — стремљење ка истини, смарагд — доброту, сардоникс — силу духовног живота, сердолок — спремност за давање сопствене крви за Цркву, хрисолит — божанствену лепоту, берил — смирење, топаз — честитост, хрисопрас — неподложност греху, хиацинт — царско достојанство и аметист — савершенство. Пошто је човек дужан да се оствари кроз лик Божји, да усвоји божанске особине, тако и камeње из Апокалипсе може означавати особине једног хришћанина. Сличне примере наилазимо и у списима Рабана Мавра, архиепископа Мајнцког (почетак 9 века). -"У јаспису се огледа истина и вера; у сафиру — висина наде небеске; у гранату — пламен вечног милосрђа. У смарагду је изражена сила вере; у сардониксу — смирење светитеља; у сердолику — света крв мученика. Хрисолит одражава истиниту духовну проповед; берил — савршенство пророчанстава. И на крају, у хрисопразу се одсликава труд благословених мученика и њихова награда; у хиацинту — успење на небо високих мисли и њихов силазак на земањска дела; у аметисту — постојаност мисли о Царству Небеском у душама смирених". Исти аутор обрађује и 9 драгуља који украшавају одежду Тирског цара у књизи Језекља (28.13), као 9 чинова анђеоских. Са дванаест анђела се пореде и темељци новог Јерусалима (Откр. 21.12). За горе наведене асоцијације требамо имати у виду да  се не може говорити о научној прецизности назива у данашњем смислу науке, већ као о основним смерницама.

Уопштено говорећи, можемо рећи да се у древној Цркви драго камење јавља, углавном, као симбол духовних квалитета, независно од њихове персонификације, јер у потпуности оно припада само Господу и Његовој Цркви кроз приказ Небеског Јерусалима. То објашњава обиље драгуља на оковима светих чудотворних икона, Јеванђеља и других црквених реликвија.

Не може се заобићи и чињеница о употреби драгог камења у златарско-јувелирској уметности древног Египта, Индије и античке Европе у магијским обредима и у терапеутским сврхе. Драго камење и његова својства су били предмет многих трактата средњевековних хришћанских писаца. Чудесна својства драгуља су често повезивана са симболима духовних квалитета и особина. Познате су композиције, под називом лапидаријуми, које су у народу биле веома популарне, јер су поред духовне симболике, носиле и конкретне савете за магијску и терапеутску употребу драгог камења. Слични прагматични методи употребе драгог камења нису били познати у саборној црквеној уметности, а ако су и били присутни, онда је то било на појединачном нивоу, у личним светињама са заштитном наменом. Дакле, у световној уметности средњевековног периода магијска својства драгог камења су играла веома важну улогу. Познато је и да је руски цар Иван Грозни гајио посебну наклоност и веру у магијска својства драгог камења.

У каснијим вековима, употреба драгог камења у црквеној уметности све више подпада под утицај световне естетике, у којој психо-физичке теорије о боји преовладавају. Развојем и широком применом технике резања и фасетирања, која пружа задивљујући физички сјај камену (посебно дијаманта), долазимо до ситуације где он постаје самодовољан и престаје да симболизује духовно светло.

Но, моћна сила која зрачи из дела древне црквене уметности понекад тера мајстора, који стреми Истини, да се поново врати старим принципима стварања, у којима је на првом месту измена сопствене световне спознаје.

Текст бр.1_06

^
Текстови

Текст бр.1_08  >


      Поставите на