Српски ћирилица  Srpski latinica  English  Руский  Ελληνικά

     
 
 

Текстови о црквеном уметничком златарству


Текст 1_06. Симболика драгог камена у црквеном уметничком златарству (1. део)

Камен по својој тврдоћи и густини представња идеално обележје материјалног света, симбол поузданости и стабилности. Но, како у хришћанству није само човек, већ и материја предмет Божје промисли спасења и преображења, тако и хришћанска симболика камена носи духовни карактер и одсликава процесе духовног саздања и преображаја.

Основно симболичко значење камена добија се када се он схвати као елемент грађевине саздане по Божанском плану, као елемент храма Божјег, и у ширем смислу Цркве Христове. У том случају камен поприма аналогију човечје личности, као елемент сједињавања саУ Библији можемо пронаћи три основна појма везана за камен, кроз архитектонску симболику: "камен темељац", "угаони камен" и "живо камење". У Јеванђељу од Матеје, Христос, обративши се апостолу Симону (Петру), рече: "А и ја теби кажем да си ти Петар (камен), и на томе камену сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати". (Матеја 16.18). Сами Господ је назвао Апостола "каменом темељцем". То се односи и на друге Апостоле, што је видљиво из текста Откривења: "И зид Града имаше дванаест темеља, и на њима дванаест имена Дванаест апостола Јагњетових". (Откр. Угаоним каменом је и сам Христос Себе назвао (Матеј 21.42, Марко 12.10, Лука 20.17), мислећи на речи псалма: "Камен који одбацише зидари, поста глава од угла" (Псалм. 118.22). Често се појам "угаони камен" брка, или свесно меша са појмом "камен темељац", што је посебно карактеристично за западно Хришћанство. На тај начин долазимо до замене самог Христа апостолом Петром који се, по таквом тумачењу, појављује као намесник (vicarius) Христов, преносећи свој положај на римске папе, поставши на тај начи део католочке догме. И сами знамо да камена темењаца у грађевини може бити неколико, у крајњем случају четири, а угаони, завршни камен може бити само један. Он је тај завршни камен,  који спречава да се остали уруше, и може бити само на врху грађевине. Тачније речено Христос је - Глава Цркве. Најбољи пример "угаоног камена" у црквеном златарству и јувелирству, као симбол Христа, је драгоцени камен у пресеку кракова крста, на месту спајања четири угла. Сходно томе, драго камење на крајевима кракова крста представља "камене темељце" и могу означавати четири Јенанђелиста или четири стране света. То се може рећи и за предмете који су округле или овалне форме, где се драгосени камен налази у центру.

Појам "живог камења" срећемо код апостола Петра. Свети Петар Христа назива "угаоним, драгим каменом", па се појам "живог камења" може односити на све хришћане који од себе стварају духовни дом (Посл. Петрова 2 4-5). Апостол Павле, назива хришћане "суграђанима светих" и да су они "Назидани на темељу апостола и пророка, гдје је угаони камен сам Исус Христос" (Посл. Ефес. 2 19-20). Ови примери нам показују како се кроз архитектонске појмове представља поредак и хијерархија Цркве Христове. Сходно томе, композиције многих хришћанских златарских предмета су изведене у складу са храмовном симболиком.ду са храмовном симболиком.ду са храмовном симболиком.

 У појму "живог камења" садржи се идеја преображења како човека, тако и материјалног света. Ова идеја се у уметности може пренети кроз обраду обичног камена , посебно у представама светих сцена. Пример таквог делања су резбарене иконе у стеатиту, широко распрострањене у Византији у 11 и 12 веку, и на руским иконицама израђеним од меких врста камена. Напослетку, појам преображења објашњава контраст који постоји између обичног и драгог камења.

Драго камење, због своје природне реткости, одвајкада је код разних народа било прекривено велом тајанствености. Приписивана су му магијска и исцелитењска својства. Одрази древних легенди и митова могу се срести и у хришћанству. Међутим, у Цркви драго камење најчешће симболизује духовне вредности. Као основни критеријум се јавља боја камена. Боја камена, а не врста је везивана за сакралне особине, па је много камење и добило свој назив по боји коју носи. Из тог разлога није увек лако повезати древне и савремене називе драгог камења, јер су поједини различити минерали сличних особина или боја називани једним именом, а исто драго камење различитих боја различитим називима.

У одабиру камена за неки златарски рад, превасходно је вођено рачуна о његовој духовној симболици, а сама боја, величина и сјај давали су значај самом симболу који се желео представити. Камење већих димензија је служило за резање светих сцена и ликова. Такви драгуљи су били посебно цењени и коришћени су као главни елемент на панагијама и другим светињама, док је камење мањих димензија служило за украшавање других богослужбених предмета симболизујући "живо камење" од којих се гради Црква Божја. Форма драгуља није била од пресудног значења, и обрада таквог камења сводила се само на откривање боје и сјаја са тенденцијом очувања природне форме. Кристална структура није откривана техником резања (фасетирања), већ једноставним полирањем које је давало унутрашњи сјај камену. Камење је, таквим начином обраде, постајало "живо" у дословном смислу те речи. На тај начин се постизало духовно преображење материје. Камење различитих природних облика органски је уклапано у композицију предмета, задржавајући своју индивидуалност и доприносило вишем духовном садржају канонске форме самог рада. Такви радови, са варијацијама спољашње форме, поседовали су непоновљиву, живу лепоту. Овакав приступ обради драгуља одражава црквени принцип "саборности", која је једино могућа кроз потпуну слободу сваког верујућег хришћанина, који, као "живи камен", задржава сопствену индивидуалност а у исто време са светцима и Господом гради Цркву Божју.

Супротан принцип преовлађује у секуларном златарству, где се постиже илузија слободе, а у ствари се трага за униформношћу и истоветношћу спољашњих особина појединих група драгуља који су део неког јувелирског предмета. Овакав приступ, у данашње време, форсирају произвођачи вештачких кристала, јер је вештачко камење подесније за такве вештачке пројекте.

У црквеној уметности до 17. века, техника резања (фасетирања) је ретко примењивана. Розлог томе није непознавање одговарајућих технолошких поступака. Техника резања дијаманата у Европи је позната још од 15. века. Покушај налажења симболичког оправдања резања камења - откривање унутрашње духовне садржине, није било прихваћено у древној Цркви. Шта више, тако обрађени драгуљи користили су, као предмет окултних ритуала, чаробњацима и алхемичарима, јер оптички ефекти који су постизани вештим резањем остављали су  јак утицај на људе тог времена. За хришћанску Цркву то је било неприхватљиво. Чак и врлина приказана ради хвале, сматрала се грехом. Међутим, почев од краја 17. века, резани драгуљи се све више срећу на предметима црквене уметности, као одраз друштвеног и економског напретка.

<  Текст бр.1_05

^
Текстови

Текст бр.1_07  >


      Поставите на