Српски ћирилица  Srpski latinica  English  Руский  Ελληνικά

     
 
 

Текстови о црквеном уметничком златарству


Текст 1_01. Увод

У данашње време потражња за предметима црквене уметности је у порасту, тако да многа златарска предузећа улазе у производњу и нуде такве предмете кроз ланце златарских и јувелирских продавница. Међутим, мало је оних који се запитају шта је у ствари црквена уметност, и које особине предмети црквене уметности морају поседовати да би се назвали таквим именом.

Треба одмах напоменути да нису сви радови који имају верску тематику по аутоматизму црквена уметност.  Ако црквену уметност, која је формално настала унутар цркве и за црквене потребе, схватимо у контексту Цркве као храма или организације, онда ћемо доћи до нетачног тумачења. Да би смо избегли замку световног тумачења овог питања, морамо се окренути апостолском тумачењу Цркве, по којем она није организација, већ Божански живи организам - "тело Христово" (Посл. Ефес. 1.23). Сходно томе, црквена уметност је плод Цркве, њен део, и по принципу "саборности", део који носи пуну тежину целине. Ван овог принципа немогуће је остварити везу између Цркве и црквене уметности. А пошто је Црква "...стуб и тврђава истине" (Посл. Тимотеју 3.15), и црквена уметност се јавља уједињена у Божанској Истини. Заиста, "правос
лавље не доказује, већ показује". Да би се овај циљ остварио, црквена уметност мора поседовати три међусобно повезане особине - сакралност, традиционалност и канонску исправност.

Сакралном или црквеном уметношћу се назива она уметност која одражава духовни садржај вероисповедања, користећи унутрашњни језик симбола. Како се симболи могу испољавати кроз форму, боју и визуелни изглед, неопходно је, а посебно у црквеном уметничком златарству, користити природне материјале. Симболички језик Цркве преношен је вековима са покољења на покољења, тако да црквена уметност поседује и елементе традиције. Благодарећи томе, креативни потенцијал небројених генерација дошао је до изражаја.

Традиција у уметности је развој спољашње форме, која омогућава да се, без искривљења, пренесе духовни садржај вероисповедања. У Православној Цркви постоје различите традиције, због етничких и културолошких разлика разних народа. У исто време, иако различите по форми, доприносе јединству Цркве и Православља, под условом да живе и да се развијају у складу са православним каноном.

Међутим, шта је то православни канон? У данашње време, овај појам је доста замршен и, неретко,  искривљен у црквеној уметности. Често се мешају канон и стил, канон и традиција. На продајним местима где се нуде производи са верском тематиком, понекад можемо видети натписе како су предмети "израђени у складу са православним каноном", што нам говори о "нецрквеној" природи таквих дела. Православни канон не може имати чврсту, формалну дефиницију, не може се објаснити разумом. Канон је, пре свега, живот у Богу,  креативно садејство са Богом.  Канон никад не бива огољен и  разотривен у целости, њега дарује Дух Свети, он живи и плодоноси кроз Цркву - тајанствено Тело Христово. Канон није резултат човечјег поимања и закључака, он је апсолутно објективан, и не може се описати помоћу спољашњих атрибута. Каноничност неког рада се једино може одредити степеном присуства Божанске Красоте.

Све ово не искључује корисност и потребу за правилима и смерницама Цркве везаних за црквену уметност. Оне су  духовна основа, као костур око којег расте тело, јер где нема духовног живота, нема ни живота уопште. Наслоњен на овај духовни костур, савремени црквени уметник добија, уз благодат Духа Светога, нова пространства за изражавање избегавајући замку простог копирања радова својих претходника.

У вези са чињеницом да црквена уметност мора поседовати духовни карактер, појављује се и проблем оцене вредности неког дела. Искушење да се за такву процену користе световни критеријуми доводи до све веће секуларизације црквене уметности. Имајући све то у виду, намеће нам се питање: Како онда одредити присуство горе наведених особина у неком делу црквене уметности? Одговор је једноставан, а његова реализација изузетно сложена. За одређење сакралности, традиције и каноничности, потребно је да та својства буду присутна у нама самима. Ово просто значи да је, за поседовање сакралности неопходно имати религиозну свест, за традицију да живимо по православним обичајима, а за каноничност да будемо "оцрквљени", да се теолошки образујемо и као најважније, да водимо практични диховни живот. Поседовати све ове квалитете практично је немогуће. За почетак, довољно је веровати да су они могући и да постоје, трагати за њима у себи и стремити да се они развију. А за све остало, Господ ће помоћи.


Текст бр.1_01

^
Текстови

Текст бр.1_02  >


      Поставите на